Noćas je na radiju svirala naša pesma. Zatekla me usred pranja sudova i nerazmišljanja o tebi. Ne, nisi mi ni na pamet pao ceo dan.
I onda tako u jednom bezazlenom i sasvim nebitnom trenutku pojaviš se u vidu nota, tonova i nečiji glas donese te u moje misli. Tada se setih i da si me baš na taj dan prvi put poljubio. Pre mnogo godina. Baš tako nenadano kako si se i sad uselio u moje misli. Baš uz zvuke ove pesme.
pinterest.com
Odjednom počeh da se osećam veoma čudno. Po prvi put mi uz ove stihove ne idu suze. Po prvi put su mi tako nebitni i obični, a opet nekako važni. Kao kroz maglu sećam se i tog drhtaja i osmeha od pre par godina, kao kroz maglu sećam se i sreće, i poljubaca, i nežnosti…
Da, sve je u magli, samo još povremeno zvuci jedne pesme na momenat otklone tu maglu i prikažu flešbekove minulih dana. Jedino ne znam da li sam srećna zbog toga što ni pesma, ni sećanja u meni više ne bude ni radost, ni tugu. Ne znam ni da li bi trebalo da osećam spokoj jer me više ne uznemiravaju ni ovi važni datumi…
Nekako kao da osećam dužnost da im odam počast, da ih obeležim uz osmeh ili suze, kako god… Čini se kao da me i neke više sile teraju na to jer i kad se ne setim, one me podsete bilo pesmom na radiju, bilo glavoboljom, iznenadnom vrtoglavicom ili aritmijom koja ne prestaje.
Pesma je trajala par minuta i završila se, a ja sam je pustila ponovo. Još nekoliko puta… Razmišljala sam o tome kako je dugo nisam čula, a nekada je u meni budila sve moguće emocije. Najpre sreću i nežnost, a potom tugu i setu. A sada kao da joj se pravdam što sam je zaboravila, pa je iznova puštam ne bi li shvatila da je pamtim.
Pokušavala sam da u sebi ponovo probudim neki stari osećaj, makar tu tugu koja mi je do pre nekog vremena parala dušu, ali nije išlo. Kao da me grizla savest zbog toga razmišljala sam o svemu: o nama, o ljubavi, o početku i kraju, o stihovima… Na kraju su i misli nestale, izbledele, otišle u maglu zajedno sa tobom.
Autor: Bojana Krkeljić
