Bol u grudima, nesanica, aritmija… Hiljadu mračnih misli mota mi se po glavi, tek tako, niotkuda.
Gledam u tamnu noć dok leden vazduh ulazi kroz otvoren prozor. Drhtim, ali nemam snage da ga
zatvorim, već kao da me nešto vuče da mu priđem što bliže.
Napolju sve spava dubokim snom, sva svetla su pogašena, samo na nebu jedna zvezda sija. Sama,
blještava, prelepa.
Potpuno me zaslepela i kao da me dodirnula, čitavim telom prošao mi je neki čudan osećaj. Lep i jeziv u
isto vreme.
Gledala sam u tu zvezdu ne trepćući i ne znam kada me umor savladao, pa sam zaspala. Probudila sam
se sklupčana ispod prozora, sa nekom drhtavicom i slutnjom u grudima koja mi nije dozvoljavala da se
podignem.
Zvuk telefona samo je pojačao zebnju i bol u grudima.
Ne, ne sećam se trenutka kada sam se javila, niti koliko dugo sam posle sedela kao skamenjena. U glavi
je samo odzvanjalo “nema te više… kraj… smrt… bol… nikad… nikad više…”.
Pogled uperih ka mestu na kom je noćas bila ona zvezda. Kao da dam još mogla da je vidim kako sija i
kako mi zracima dodiruje ovu suzu što se sliva niz lice.
Autor: Bojana Krkeljić
www.pinterest.com
