„Ispravno i pogrešno su veoma radikalni koncepti, a današnji ljudi se na njih pozivaju maltene svakog dana? Kažu da treba biti dobar, a ne zao… Da treba postupati onako kako je ispravno! Kažu… Ne, hajde da zanemarimo nekulturu, laži, pa čak i krađu i nasilje. Hajde da budemo radikalni kao što su i sami koncepti ispravnog i pogrešnog. Hajde da se fukusiramo na ubistvo…“, reče čovek jezivo hladnih crnih očiju i repetira pištolj.
„Ne, ne, ne, ne, nemoj molim te! Imaj milosti!“, zavapi plavokosi čovek smeđih očiju gledajući uz cev oružja.
pixabay.com
„Š š š, nisam završio…“, mirno reče crnooki čovek. „Dakle, ubistvo… Kažu da je ubistvo pogrešno. Možda čak i zlo! Zar ne? Ne odgovaraj – retoričko pitanje… Ali… Šta ako neko uperi pištolj u tebe? Ili u nekog od tvojih voljenih? Šta ako neko ima nameru da pobije prostoriju punu nevinih ljudi! Mislim, znam da niko ne može biti zaista nevin, ali recimo da ovi ljudi jesu, čisto zarad diskusije… A sad, još zamisli da je ta osoba već sve to i učinila i još planira da nešto slično tome i ponovi! Da li bi ubiti takvu osobu bilo pogrešno?“
Crnooki čovek se izgubi u mislima… Na nekoliko trenutaka tišinu su podalje držali samo jecaji plavokosog čoveka.
„Hm… Mislim da bi se mnogi složili da bi takvog čoveka bilo ispravno eliminisati…“, odjednom nastavi čovek sa pištoljem u ruci. „Mada, ima onih koji bi isti čin smatrali ispravnim i u slučaju nasilnika… Zlostavljača… Lopova… Lažova… Reci mi, prijatelju, koji je tvoj greh?“
„Ja, ja… Nisam… Ja sam…“, poče prestravljeni čovek, ali reči mu od straha bejahu suviše gorke da bi ih preko jezika prevalio.
„Nebitno!“, reče crnooki čovek. „Bolje pitanje je kakav sam ja čovek, zar ne? Da li sam ja čovek koji bi na smrt osudio ubicu? Nasilnika? Zlostavljača? Lopova? Ili još bolje, da li sam čovek koji uopšte veruje u ispravno i pogrešno? Dobro i… Zlo.“
Zaglušujući zvuk odjeknu prostorijom i jecaji utihnuše.
Autor: Miroslav Stojković
