Uzanom stazom kroz šumu koračam,
gazim je već pedeset leta,
gazim i žurim, a gde… ne znam,
ona me sa sobom negde povela.
Davno to beše zeleni tepih
izatkan cvećem duginih boja,
sad je evo jesen na redu
sa plodovima od sumskog cveća.
Uzanom stazom kroz šumu koračam,
tepih je sad od lišća satkan,
žuto i uvelo pod noge mi palo
pa gazim meko i lagano.
Al’ evo ga vetar poče da duva…
Grane se splele, na vetru njišu,
vidik mi stalno od oka kriju,
bezobrazno mi obraze biju.
Umorne noge napred me nose,
prkose do bola udarima vetra,
želja za nečim što još uvek traže
daje im snagu da idu dalje.
Ja gazim i žurim tamo negde.
Gde li ću stići?
Pitam se stalno…
Mirna luka sada mi treba.
odmor od ovog dugačkog puta.
Razum mi kaže, bori se, napred..
Ne može tebi vetar ništa,
pedeset oluja bilo je i prošlo
I biće ih još dok si živa.
Gazim i žurim šumskom stazom,
misli me stalno napred vuku.
Srce me vodi a ja ga pratim,
ono je gazda a ja mu služim.
Autor: Nada Driessen-Maksimović
favim.com
