Bio jedan čovjek stariji od mene. A ja k’o fol pravio se pametan i ignorisao njegove savjete, priče i mudrosti. A on sve bio u pravu, a ja opet k’o biva, nešto pametov’o: „Ma nije ti to tako bolan, de slušaj mene, ja sam načitan“.
On sve odmahivao glavom, mislivši, shvatit ćeš jednog dana. I evo shvatih, al’ kasno.
I također, bio jedan i, opet sad mlađi od mene. Iako mlađi, on me nekako prestizao u životu, mali znao đe ide i šta ‘oće, a ja sve nešto pametovo plaho, glumio, govorio mu: „Ma mlad si ti, i ja sam tako landar’o“.
A evo me bogme, landaram i sad nešto. A sve ništa.
I tako, nit sam uspio upratiti starijeg od stida, nit sam uspio usporiti za mlađeg, neg’ osta’ onako sav zbunjen između, čekajući život da prođe. Ne progovorivši više ikad.
Autor: Ernad Dedović
favim.com
