– Znači tako stoji stvar. I šta si ti rešila? – pitala sam, mada sam znala odgovor.
– Da idem dole. Neka mi u oči kaže šta ima da mi kaže.
Sedela je preko puta mene, jela svoj kolač i između zalogaja slagala slova u reči. Osmotrila sam stvari na stolu između nas: kolač od crne, kolač od bele čokolade, dve čaše vode. Nigde nije bilo piva. Znači da je vrag definitivno odneo šalu.
-Znaš da te podržavam. Kad ideš?
-Za dve nedelje. Trudim se da se pripremim psihički na sve to. – još jedan zalogaj je prekinuo njenu priču.
-Prelomi to već jednom, pa na koju god stranu, ne muči se više. Ne nerviraj se unapred, paniči kad za to dođe vreme. I upamti, štagod da se desi, žena može da preživi sve.
Klimnula je glavom u “znam da može” maniru, a ja sam u njenim očima videla umor. Moja mala je bila u problemu. Moja mala se mučila. Ponovo.
Čudno je to kako u životu ne umemo neke ljude da pustimo. Zato što nam ti ljudi stalno ostavljaju prostora za neku nadu. Za neko novo čekanje. Naviknu nas na sebe, pa smo teški kada smo bez njih. Sebi teški kao kamen oko vrata koji nas konstantno vuče dole. A što je najgore od svega, ruke su nam slobodne i možemo u svakom trenutku da prekinemo uže. Samo što mi to ne umemo. Zapravo, ne želimo.
Ne želimo da pustimo lepu naviku, dragoceno razmenjivanje stihova, prijatnost razmenjivanja života. I gušimo se na samu pomisao da ostanemo bez toga. Bez nekoga koga nikako nemamo onako kako želimo. Sa kim je sve nekako savršeno, i sa kim uvek nečega fali. A držimo se za taj privid savršenog odnosa i tu iluziju koju crtamo i bojimo onako kako je sanjamo. Uvek nekim našim bojama i nikada onim kakve zaista jesu.
A mala se navikla. Šta navikla, mala se zaljubila. Izjedao ju je strah da i tu iluziju ne izgubi, jer je koliko god joj bolno nekada bilo, u njoj ipak uživala, i plašila se da ne nestane kao mehur od sapunice. Strah je počeo da se hrani njenim bolom, onog trenutka kada je zatvorila vrata svog stana i na sav glas plakala što je otišao. To je bio početak kraja njenog mehura od sapunice i straha od stvari koju večito terate iz svesti, a to je da će on reći “ne, nismo mi ipak jedno za drugo, ostanimo prijatelji”. Stvari koju poslednju od njega želite da čujete.
Bila sam ponosna što je skupila hrabrost, stavila svoj mir na prvo mesto, i rešila da sedne ispred njega i kaže mu sve što misli i oseća, pa neka on dalje radi sa tim šta mu je volja. Ali da je pogleda u oči i jednom za svagda izgovori naglas tu svoju volju. Poruke su varljive stvari, i ona je to vrlo dobro znala. Iz tog razloga je na komodi pored kreveta, poklopljene jednom od knjiga koja je još uvek mirisala na skorašnji izlazak iz štampe, a kojima je ubijala vreme do polaska, držala avionsku kartu i pasoš.
Da ga pogleda u oči.
Da mu kaže da ovako više ne ide.
Da mu zabrani sebe, ako tako treba.
Da otera teskobu i strah.
I da konačno počne njeno otrežnjenje sa samom sobom ili da počne sreća sa njim.
Izvor fotografije: pinterest.com
Lidija ne govori često o sebi i to joj je oduvek najteži sastav na zadatu temu. U svojoj glavi spava u cveću, kupa se u čokoladi, peva, piše, voli i pleše.