Kad na odlasku proleća zamiriše lipa, nešto se u meni uskomeša. Zabruje poput pčela neki stari nemiri, i ukradu mi tišinu. Zatrepere pred očima neke davno pokopane čežnje, i zamute mi pogled na jutro u kome se budim. Vidim jasno i čujem bistro jedino potmuli zov negde iz dubina grudi. Obuvam patike, vezujem preduge pertle koje nikako da skratim i izlazim napolje. Samo je jedno mesto na koje želim da odem.
Kao da mi je opet devetnaest, sedam polako na topli beton pred železničkom stanicom. Vrhovima patika milujem travu što pokriva šine koje se već dugo ne koriste. Tu nikome ne smetam.
Nekada bih, u isto takvo nedeljno popodne, pomalo oholo pripalio cigaretu i posmatrao kako se dim lagano diže u nebo. Danas samo sedim, blago povijenih leđa, sa rukama umorno prebačenim preko kolena. Udišem miris lipe pomešan sa dahom putovanja, prepunih kofera, užurbanih ljudi.
pexels.com
Kao nekada, brojim vagone. Ćutke, u sebi. Oni sa kojima sam ih nekada brojao naglas davno su otišli. Bledi i sećanje na njihova lica sakrivena iza prozora kupea. Jedan… četiri… devet… Ponekad mi misli neprimetno odlutaju, i moje brojanje se raspline u toplom vazduhu. Ne mari. Počeću ispočetka, čim se iz daljine oglasi sledeća lokomotiva.
Posmatram lica putnika dok izlaze iz voza. Namrgođena, umorna, radosna, iznenađena. Izmišljam priče o njima. Dajem im imena, dodeljujem im zamišljenu prošlost i budućnost. Ne mogu da se ne zapitam da li bi im životi koje im dajem pristajali bolje od onih koje napuštaju ušavši u voz, ili im se, sišavši niz stepenice vagona, iznova i iznova vraćaju.
Razmišljam kako bi bilo da i sam kupim kartu. Da uđem u vagon prekriven grafitima i pogledam svet kroz zamrljano prozorsko staklo. Da se, kao dete u zvuke uspavanke, uljuljkam u kloparanje voza, dok pored mene, sve brže i brže, promiču kuće i udaljena brda. Da odem negde, nevažno gde. Da, zaista, mogao bih… Razgledam pomno tablu sa informacijama o dolascima i odlascima. Ima još nekoliko vozova koje bih danas mogao da uhvatim. Prelazim pogledom preko spiska sve do poslednje stavke, pa se, neodlučan, ponovo vraćam na početak. Okrećem se prema pultu iza kojeg sredovečna službenica nešto kucka za računarom. Posmatram je nekoliko dugih trenutaka, kao da očekujem da će mi nekim skrivenim pokretom dati znak da zaista treba da kupim kartu. Ponekad čak i izvadim novčanik iz zadnjeg džepa. Otvaram ga polako i pažljivo; ruke mi jedva primetno drhte. Među starim kartama za bioskop koje ko zna zbog čega još uvek nisu bačene, ispresavijanim papirićima i par iskrzanih fotografija, uvek se nađe i nešto novca. Uglavnom ga ima dovoljno za voznu kartu. Ali nije novac ono što mi nedostaje.
Zatvaram novčanik i vraćam ga u zadnji džep. Osećam težinu kako mi se spušta na grudi. Sigurno je od vrućine, uveravam samog sebe. Okrećem leđa šinama koje nestaju u daljini i laganim korakom napuštam stanicu. Dok se pomalo umorno vraćam u hlad svog stana, miris lipe ostaje da lebdi nad beskrajnim prugama i vozovima što odlaze, bez mene.
