Železnička stanica u Beogradu. Gledala sam je večeras po ko zna koji put, ali na nekako drugačiji način. Sećala sam se nekih davno prošlih dogadjaja koji su mi i dalje urezani u sećanje…
Još sam kao mala doživela vožnju čuvenim Plavim vozom, spavaća kola, sećam se…Posle toga sam se bezbroj puta vozila vozom, i ruku na srce iako nam vozovi nisu baš najreprezentativniji, osećala sam se lepo, nekako posebno. Šetkala sam se po peronu, gotovo uvek zamišljajući da sam odrasla i da putujem negde daleko, sa crvenim koferom na tufnice, malim šeširićem i haljinicom koja leti na vetru. Maštala sam, i svaki put bi mi bio kao da sam zaista otišla negde jako daleko.
Medjutim ono što me za Železničku stanicu najviše veže je jedan dogadjaj meni posebno drag kome ću se posvetiti.
Dakle….
Imala sam negde oko 5 godina čini mi se i živela sam sa mamom u Mirijevu, jer je ona bila na specijalizaciji ( jednoj od, obzirom da ih ima dve) . To mi je bio jedan od najlepših perioda u životu. Dan danas se sećam kako sam potapala makarone u vodu i pravila se da sam kuvarica dok je ona učila na glas i preslišavala se.
Jednom prilikom smo pratile moju sestru koja nam je došla u posetu i sestru od tetke na voz. Išle su u Crnu Goru. Moja sestra je strarija od mene, pa mi je uvek bila interesantna, neka vrsta idola što bi se reklo. Sve što je ona radila htela sam i ja. Dok smo čekale voz javila mi se želja da i ja idem sa njima, da opet putujem i zamišljam sebe sa crvenim koferom na tufnice, šeširićem, u haljinici koja leti na vetru… Dečja mašta…
Zamolila sam mamu da me pusti i bila sam prilično uporna i što bi se reklo dosadna…Mama nije znala kako da mi objasni da ja ne mogu da idem da sam jako mala za samostalno putovanje i sl…
Na kraju se setila. ..
Dala mi je predivan privezak za ključeve, koji je bio u obliku srca sa crvenom ružom unutra, ispunjen vodom sa srebrnim zvezdicama. To je tada bilo za mene nešto toliko posebno da sam se istog trenutka umirila. Gledala sam to srce. Mama mi je rekla da je to za mene poklon i da ga nosim uvek sa sobom. To je bilo nešto jako posebno za mene i dan danas je. Valjda sam tada negde u podsvesti shvatila da život čine sitnice i da ako one dolaze od ljudi koje najviše volimo, onda su to za nas jako velike stvari zapravo.
Gledala sam kako voz odlazi i mahala sestri čvrsto držeći to srce.
Prošlo je sa mnom mnogo toga, uvek u mom džepu, uvek pored mene. Nikada ga nisam ispustila. Volela sam da posmatram kako se ruža okreće dok je prekriva voda, ulivalo mi je sigurnost kao da je mama uvek sa mnom gde god da idem. Tada sam počela da gledam mamu kao najcrveniju ružu koja se hrabro nosi sa svime što je zadesi, isplivavajući iz vode gotovo uvek najlepša, uvek najjača, uvek ruža prekrivena srebrnim zvezdicama.
Danas , iako nema u njemu više vode, crvena ruža i dalje stoji unutra i dalje onako crvena kao prvog dana sa zvezdicama po njoj, sećajući me na taj momenat poseban za mene. Zato uvek kada prodjem pored Železničke osetim neku toplotu i sreću, setim se tog dana neke godine, čini mi se 2000- te .
Dan danas nakon više od 17 godina nosim to srce koje mi je dala mama.
Hvala ti najdraža, za sve što si bila, ostala i što ćeš biti.
Hvala majko….
Autor: Aleksandra Gardašević
