Dok sedim u kupeu prvog jutarnjeg voza i čekam zvuk pištaljke kao znak da ćemo krenuti, razmišljam da li me tamo gde sam se uputila čeka isto ono sto sam, nekada davno, ostavila iza sebe. Kupe je zaista jako lep sa divnim zelenim presvlakama i svuda po zidovima (ako mogu tako da ih nazovem) ispisane su poruke. Pretpostavljam da su ih ostavljali neki ljudi slični meni, koji nisu znali šta će ih čekati kada šinama dođe kraj i voz se zaustavi. Kidali su ih iz najdubljih delova onoga što se nalazi na levoj strani grudi, osećam to dok ih čitam.
Obula sam stare crne čizme jer znam da me moj grad po njima pamti i da će mi tako prepoznati korake. Moja kaldrma će se verovatno jako obradovati što se ponovo srećemo i rado me odvesti na dobro poznato mesto. Nadam se samo da me stopala neće izdati i ovog puta. Za tren oka bila sam na mestu zločina. Ili mi se samo tako činilo jer sam se izgubila od straha šta ću zateći tamo. Bilo je negde oko 14h kada sam kročila na početak ulice. Kako je moguće da se apsolutno ništa nije promenilo? Odmah sam osetila miris nostalgije. Krila se u svakoj zgradi, svakom drvetu, svakoj prokletoj banderi koja mi je bila na putu.
Odlučila sam da je vreme da pređem na stvar, pa sam pozvala jedini broj koji imam u svom imeniku. Uporno sam zvala i zvala, čak osam puta, a čovek sa druge strane se uporno nije oglašavao. Htela sam samo da pitam da li bih mogla da svratim, samo da pokupim nešto sa stola, nešto što sam zaboravila pre par godina. Žurila sam da brže bolje u kofer spakujem bes, očaj i melanholiju, i u svoj toj zbrci ono najvažnije sam zaboravila. I dalje stoji na malom drvenom stočiću u levom ćošku tvoje sobe. Nadam se da ti je služila dobro, ali zaista bih volela da je dobijem nazad. Nedostaje mi, volela bih da popravim odnose sa njom, i da joj obećam da je više neću ostavljati drugim ljudima na njihovim stočićima.
Do tvoje kuće ima tačno 2017 koraka. Ni najjača amnezija mi ne bi pomogla da zaboravim. Previše puta sam ih brojila. Nadam se da si kod kuće i da neću morati da kucam sedam puta. Jednom je valjda dovoljno. Taman da napravim i taj 2019. korak, pa da ti ugledam staklene oči koje su me svaki prošli put ubedile da zaboravim i na kofere, i bes, i voz i kupe. Ovoga puta scenario će biti drugačiji. Ostavljam ti ovaj prepun i pretežak kofer mojih propalih očekivanja i nadanja, mojih suza i tuge. Rekoh ti već, dosla sam samo da pokupim svoju sreću sa stola. Nemam puno vremena, moj voz polazi za nekoliko trenutaka, i ako ga sada propustim, više nikada neću moći da se vratim u svoj svet. Zbogom. Sve ćeš shvatiti kada otvoriš kofer.
Autor: Anastasija Osmanović ◊ Izvor fotografije: weheartit.com
