Zašto smo sveli ljubav na naviku? Zašto smo sveli prijateljstvo na površnost zapostavljajući one prave vrednosti? Zašto više nema iskrenih osmeha, iskrenih ljubavi i malo više onih pravih osećaja koji dolaze iz dna čovečije duše?
Ljubav je postala slepa i posesivna, a prijatelji, pa oni kad-kad nisu tu u trenucima kada su nam možda najpotrebniji, kada je jedina stvar koja nam je potrebna samo njihova topla reč i zagrljaj a mi čak ni to ne dobijamo. Previše smo postali otuđeni, brinemo šta ćemo kazati, brinemo da ispadnemo „kul“ pred drugima a pritom zapostavljamo onu osobenost koju svi mi zajedno delimo, a to je ljubav. Bez ljubavi nema življenja, bez nje smo samo poput običnog perca na vetru i lelujamo nepoznatim svetovima dok ne otkrijemo pravu suštinu koja nam otvara neke druge svetove.
Zamenili smo prave vrednosti lažnim jer smatramo da je tako bolje, da je tako lakše a zapravo sve je to jedna obična varka, obmana i laž. Za ljubav se treba boriti, treba pokazati i najmanju trunku osećanja, treba se glasno i iskreno smejati, plakati, vrištati, osetiti bol i patnju, treba ustati i boriti se iako nam u tom trenutku izgleda da je najbolje rešenje leći u topli krevet i prepustiti se slabosti, i to je u redu ako smo pre toga dali sve od sebe da ispravimo grešku ali bitna je upornost i želja. Treba da voljenom biću damo saznjanje da ga volimo i želimo, da ga trebamo i da borba nije bila uzaludna.
Najlakše je odustati i okrenuti leđa, samo otići bez pozdrava očekujući da će biti lakše, a tako samo pokazujemo koliko smo u stvari svirepi i jadni. Zašto toliko brinemo o posledicama? Zašto smo toliko površni, toliko sebični? Od jednog pupoljka može nastati cvet, od jedne larve ogroman leptir a od jedne obične male klice može nastati puna oaza prelepog bilja. Isto je tako sa ljubavi. Od jedne male trunkice mogu nastati strast i požuda koje se kose sa svim osećajima koji su do tad bili potiskivani zarad nekakvog straha, zarad predaje.
Treba da pokažemo osećanja kakva god da su, treba da se borimo zarad ljudi do kojih nam je stalo, treba da volimo i da budemo voljeni, da težimo ka sreći i ka lepim stvari a ne da se iznova i iznova okrećemo negativnosti i slabosti, treba da uživamo u malim stvarima koje zapravo i čine ovaj naš jedan život koji imamo, treba da putujemo, da upoznajemo nove ljude i gradove a ne da degradiramo druge, da im se podsmevamo zbog njihove različitosti kad smo na kraju krajeva svi isti, svi smo ljudi koji imaju neke svoje životne puteve koje prate i jedino se po tome razlikujemo.
Treba da naučimo da volimo, da cenimo i ono najmanje što nam se pruži, da cenimo jedni drugi uprkos svemu. Treba da cenimo dobrotu i iskrenost a ne da to koristimo kao oružje protiv drugog. Ljubav bi valjda trebalo da bude laka stvar, ili makar se očekuje da to bude. Mnogo smo otežali ovaj današnji život. Od ljubavi smo stvorili mržnju, od prijatelja neprijatelje da bi na kraju ostali zamrznuti u vremenu sa onim najgorim osećajima, hladni i željne nekakve pravde dok je sve ono lepo, sve ono pravično i jedino važno življenja ugašeno plamenom i zauvek zaboravljeno.
Autor; Katarina Konstantinović
