Tog jutra se probudio sam u njenom krevetu što je za njega bilo neobično. Navikao je da ga dočeka kafa pored kreveta i ona koja bi ga poljubila, pa otišla u kuhinju da im spremi doručak.
Našao ju je u kupatilu, tačnije u kadi. Sa knjigom u jednoj i cigaretom u drugoj ruci. Bio je prilično iznenađen, jer bi prezirala dim kadgod bi on zapalio cigaretu ispred nje, pa je vremenom to i prestao da radi. Ruž na usnama je bio jarko crvene boje, nosila je samo košulju, a oko nje je bio priličan nered. To nije bila devojka čiji je čest gost bio proteklih meseci.
– Ne znam šta izvodiš, ali mislim da bi trebalo da se vratiš u krevet. – šeretski se nasmešio i naslonio na dovratak.
– Je l’? Ja baš mislim da ne treba. A mislim i da ti treba da odeš. – ispustila je gust dim iz pluća završivši rečenicu.
– Od kad se tebi ne gadi duvan? – mahao je rukom ne bi li rasterao dim i seo je na ivicu kade. – Gde da odem?
– Kući. Imaš kuću valjda? – izgovarala je reči nonšalantno okrećući stranice knjige ni ne gledajući u njega.
– Imam, nego mi nije jasno kako to da odem?
– Možeš pešaka, prijaće ti, a mogu i da ti dam za taksi.
Tada je shvatio o čemu se radi. Pre pet godina rekao joj je istu stvar nakon noći provedene zajedno.
– Ama jesi li ti ozbiljna? – gledao je u nju, a odgovora nije bilo. – Ako sada odem ne vraćam se više, to znaš?
Nije se usuđivao da je dodirne, pa se trudio da izgovori nešto smisleno na šta će se ona nasmejati i reći da se šalila, mada mu se činilo da je đavo ipak odneo šalu. Nikada je nije video ovakvu.
– Ni ne treba da se vraćaš. Sviđa mi se pomisao da od danas doručkujem sama.
– Je li realno da nam ovo radiš?
– Mi ne postojimo.
– A ovi meseci provedeni zajedno?
– Kako ti to voliš da kažeš, ne uzbuđuj se, nije to ništa.
Još jedna njegova rečenica koja mu se vraća kao bumerang. Nije verovao da je toliko energije i glume uložila u sve ovo, samo da bi mu pokazala da je pametnija. Da bi mu pokazala da je porasla i da može da ga pređe na njegovu foru. I to je uradila maestralno da mu je došlo na kraju i da joj čestita. Naučila ga je da mu promiču bitne stvari kao što je, na primer, vreme. Ona više nije bila dvadesetpetogodišnjakinja koju je uspeo da zavede, očara, uzme šta mu treba i otera iz stana. Sada je imala trideset, uspešnu karijeru, svoj stan, i izrasla je u prelepu ženu, a on je ostao tamo gde je i bio: zaglavljen između snova, ambicija i realnog života, a tako zaglavljen se nikako nije snalazio sa njom ovakvom kakva je sada. Njene sada hladne oči su mu sve to saopštile, bez da je i jednu reč od svega ovoga izgovorila.
– Ja i dalje ne mogu da poverujem koliko si ti truda i energije uložila u sve do današnjeg dana.
– Hajde, ne drami. Jedna noć ili nekoliko meseci, kakva je razlika? Pitanje je samo koliko dugo si sposoban da se igraš. Možda bi trajalo i duže, nego si mi dosadio.
– Dosadio sam ti?
– Aha, prilično.
Za njegovu sujetu koje je bilo u izobilju, ovo je bila kap koja je prelila čašu. Od šoka još uvek nije mogao da se oporavi niti je znao kako da reaguje. Ono što je bilo sigurno je da će mu neka genijalna stvarčica pasti na pamet kroz sat-dva, kad malo dođe sebi, ali tada će biti kasno. Pokupio je svoje stvari i u džepu pronašao ključ od stana. Nameravao je da ga frljne u Dunav ili već tako nešto patetično, pa da se posle opija po birtijama i priča kako je on nju najurio iz života, kako je ona njemu dosadila. Sam je sebi izgledao jadan zbog te pomisli.
– Znaš da ovakvog nećeš naći? – izbacio je poslednji pokušaj argumenta, jer argument bio nije.
Spustila je knjigu, pripalila novu cigaretu i namestila se udobnije u kadi.
– To i jeste poenta, zar ne? I molim te, zaključaj vrata sa spoljne strane, a ključ stavi ispod otirača. Lepo sam se namestila, ne ustaje mi se.
“Ništa od patetičnog bacanja istog u Dunav” – pomislio je i krenuo napolje.
Izvor fotografije: pinterest.com
Lidija ne govori često o sebi i to joj je oduvek najteži sastav na zadatu temu. U svojoj glavi spava u cveću, kupa se u čokoladi, peva, piše, voli i pleše.