– Kad me sad proveravaš ovako, kako ćeš tek kad budemo u braku.
– Taman posla srećo, idi sa drugovima, neka je nama dobro kad smo u kući.
– Zanimljiva teorija.
– Mora se imati neki društveni život, ja to zaista podržavam. Sa kim deca da nam se igraju, realno.
– Neka se igraju sve troje međusobno.
– Imaćemo troje?
– Ja bih voleo.
Ona je bila na pragu tridesetih, a njemu je četrdeseta kucala na vrata. Ali ni to ih nije sprečavalo da vode neozbiljne razgovore na ozbiljne teme.
Najjače sećanje na njega imala je iz studentskih dana, iz jednog kluba u blizini Vukovog spomenika koji danas više ni ne postoji. Umeo je da je zeza da je ona jednim delom kriva što od njih nikad ništa nije bilo jer je htela da studira. A i on je, ruku na srce, bio malo zauzet ulogom plejboja u jednom gradiću nadomak Beograda.
Nije bila baš sigurna zašto su se te noći dopisivali, ali joj se tok prilično dopao, pa je nastavila.
– A hoćemo prvo decu ili da se venčamo?
– Ne treba nama papir lutko, da bismo pravili decu.
– Živa istina, nemam šta da kažem na to.
– E, a šta misliš o nekom venčanju na plaži, bikini fazon i to?
– Ali ja želim belu haljinu!
– ……
– A daj, molim te! Pa svaka cura je želi!
– Dobro, ‘ajde, imaćeš je, predajem se.
Bila je prilično srećna što je iskukala belu haljinu koju, po svemu sudeći, nikada neće ni nositi. Ali osećaj joj je bio strava jer je dobila popuštanje sa njegove strane i eto, koju poruku kasnije u ime kompromisa obećala da se neće mešati u njegov odabir odela, iako zna koje bi mu najbolje stajalo.
Nakon ovog izleta u neki imaginarni svet sa njim, narednih dana je malo razmišljala o njemu. Čoveče, taj lik nije stario. Sem nekoliko bora na čelu koje su bile primetne samo kada bi podigao obrve, nije imao niti jedan trag života na licu. Neki bi rekli da je to genetika, ali on je tvrdio da genetika veze sa tim nema, već to što se nikada nije ženio. Jednom mu je rekla da s obzirom na njegove godine i koliko bi stvari morao da prilagodi ženi koja mu ušeta u život, tu od braka nema ništa. Složio se.
Par puta su pomenuli da bi trebalo da se konačno vide, ali nekako su oboje izbegavali taj deo. Bilo im je udobno u tom nekom svetu u kom bi se povremeno našli, pa valjda nijedno od njih nije htelo da to kvari. Mogli su da budu baš onakvi kakvi zapravo i jesu, nisu imali nikakav pritisak i odgovornost, nije bilo krupnih reči i gestova.
A ona je malo volela da žvrlja po papiru i da svašta nešto piše. Pokušala je da smisli ime za njihovu priču, ali nije uspevala, jer je uvek tu bio samo početak. Sem njega ništa nikad nisu ni imali:
Bili jednom jedna tvrdoglava žena i jedan zakleti neženja…
pinterest.com
Lidija ne govori često o sebi i to joj je oduvek najteži sastav na zadatu temu. U svojoj glavi spava u cveću, kupa se u čokoladi, peva, piše, voli i pleše.