Uvijek sam imala sve idealno zamišljeno. I to je tako moralo da bude.
I tako sam mislila da idealni zamišljeni, a i stvarni, zagrljaj mora da bude ogroman i da bude kao poklopac, da nestanem ispod njega, da bude kao veliki jorgan.
I uvijek se na kraju ispostavljalo da nikad ništa nije bilo onako kako sam ja zamišljala niti onako kako sam htjela.
Pa ni taj zagrljaj. Najobičniji zagrljaj. Ili najneobičniji. Ili najneočekivaniji.
Pričala sam ti o jutrima kad sam bježala od tebe sa onim svojim sepetom izgovora. I nikad mi nisu bili dovoljni.
Najmanje su mi bili dovoljni onog jutra kad sam otišla od tebe brzinski, sa nekom pričom, sa nekom mahnitom potrebom da nestanem i kad si napisao: „Hajde bona vrati se.“
I kad sam se zakopala na pola trga gledajući u ta slova.
I kud idem?
I kome žurim?
I što se ne vratim?
A pitala sam te: „Zašto da se vratim?“
I pokupio si me tako snažno tim zagrljajem. I to nije bio zagrljaj. To je bila oluja.
Nije bio ni nalik na poklopac i nije bio ogroman.
Bio je baš taman. I baš kako treba. I bio je izgovor svim izgovorima.
I kako da sad ikog pustim da me grli, pa da pokvari… Isto da daješ drugom djetetu da se igra tvojom omiljenom igračkom i strepiš „pokvarit će je“.
Eto tako.
Pokvarti će mi neko oluju. Pokvarti će mi neko zagrljaj.
Autor: zelenislon
