Poklonila se i počela. Ispred nje se prostirao beskonačni mrak. I tišina. Samo su se lagane note igrale sa vazduhom. U svojoj roze haljini od tila, kose pokupljene u visoku punđu, ruku savijenih u laktovima, ona je započela svoju piruetu. Vrtela se oko planete, dok se planeta vrtela oko Sunca. Svojim telom je sekla vetrove.
Kao da je imala krila leptira, krhka i nežna. Ipak, njihov zamah je osvajao i ostavljao bez daha. Sklopila je kapke. Gledala je dušom. Visoko na prstima, duboko u srcu, ona je igrala igru od koje zastaje dah. Betoven je u stopu pratio. Kao da je hodala po dirkama klavira. Mir. Oko nje je vladao mir. Imala je tu moć da istopi i santu leda svojim prefinjenim pokretima. Njeno malo telo je bilo veće od sveta. Vreme je stalo. Ona ga je zaustavila. Čitava sala je zanemela. Kako se muzika utišavala, tako se i ona usporavala. Svetlo se polako palilo. Zavesa se spuštala. Gromoglasan aplauz je odjeknuo univerzumom. Vriska i cika oduševljenih ljudi je probila zvučni zid.
Dugo je stajala ukopana u mestu, na toj drvenoj bini, sa one strane zavese. Suze su milile obrazima. Lice joj se ukočilo. Stajala je i ćutala. Trebalo bi da bude srećna, ali je ravnodušnost ubijala. To je bilo njenih pet minuta. Momenat o kom je maštala. Sav napor i trud je uložila u tih pet minuta. I sada je kraj. Za šta sada da živi, čemu sada da se nada? Samo ona i beskonačan mrak oko nje. Publika je polako odlazila. Svi su išli u svoje živote. Vraćali su se porodicama i poslovima. Ona je ostala tu. Ona nije imala gde da ode. Nije imala kome da se vrati. Sve što je bila i šta je imala bile su piruete. Piruete koje je tada pokazala. Piruete kojim su se divili, kojim su aplaudirali čitavih par minuta. Mogla bi opet da izađe na binu i uradi isto, ali niko ne bi bio opčinjen. Ona je pet minuta. Ona je jedna tačka. Ona je jednokratna. Istrošena. Umorna. Uplašena.
Sklopila je dlanove i podigla ih visoko. Igrala je iza spuštene zavese. Igrala je zauvek. Igrala je i ako niko više nije gledao. Igrala je uprkos vremenu. Jer za drugo nije znala. Drugo nije umela. Ona je bila ona davno zaboravljena devojka, zarobljena u mraku. Mnogi će je prepoznati ako se vrate u prošlost. Svi su je upoznali, ali je niko ne pamti.
Ona je balerina iz muzičke kutije. Živi u večnom zatočeništvu tihe muzike i napamet naučenih pokreta. Njena svrha bi bila izgubljena već posle prvog nastupa. Okružena nakitom i dijamantima, bila je samo propratni detalj u svom tom glamuru i sjaju. Njena svrha je bila da se zauvek okreće u maloj, crnoj kutiji. Prokleta i začarana piruetama. Umorna od svoje uloge, a besmrtna i neuništiva, balerina koju svi poznajemo, ali joj više ne aplaudiramo. Igrala je i nadala se da će se neko opet zaljubiti u nju, tako prašnjavu i izgubljenu u vremenu, večno zatočenu u tihim notama za Elizu.
Autor: Anđela Češljarac ◊ Izvor fotografije: Pinterest
