Možda je najbolje zaboraviti!
Ne sećati se, ne osvrtati se, izbrisati uspomene.
Oterati sećanja što dalje od sebe,
tamo gde misli ne zalaze i dokle pogled ne dopire.
Da, najbolje je zaboraviti:
Nežne dodire,
Vrele poljupce,
Drhtaje tela i otkucaje srca.
Zaboraviti zauvek,
precrtati najtamnijom bojom sve
slike koje niotkuda, često iskaču pred oči.
Obojiti ih najcrnje, da nijedan zračak svetlosti ne dopre do njih.
Da samo može duša da zaboravi ono što se davno u nju usadilo,
ono što je tako duboko posejalo svoje klice, poput pelina
i peče, peče jako i dugo.
Da joj je da samo na minut otera zle demone koji je opsedaju,
da udahne svež vazduh zaborava i prepusti mu se poput
maslačka na vetru, pa da je on nosi baš tako lagano,
da je njiše na svojim krilima, bezbrižnu i nežnu.
Najsrećnija bi bila duša da joj zaborav dođe,
da je zagrli i otera od nje i suze i tugu,
da je uhvati za ruku i ne pusti je više nikada
baš kao princ iz bajke,
baš kao što nebo grli zvezde i majka svoje čedo.
Sve zaboraviti, oterati, potisnuti,
početi nov život negde daleko,
negde u svetu bez sećanja, negde gde srce ne boli,
gde vazduh nije težak i gde miris ruža nadjačava gorčinu pelina.
Pružiti ruke i prepustiti mu se nevino,
pasti mu u zagrljaj i bezuslovno mu verovati
da će sve biti dobro, da će proći, da se neće vratiti.
Autor: Bojana Krkeljić ◊ Izvor fotografije: pinterest.com
