-Znaš, ja nju mnogo volim.
-Pa voli je, ko ti brani?
-Volim ja i tebe, nemoj tako. – preko stola me je uštinuo za obraz.
-Ma zabole me. – okrenula sam glavu kao da me je njegov dodir opekao.
-Molim? – razrogačenih očiju se zagledao u mene.
-Kažem ti da me zabole. – pogledala sam ga pravo u oči.
-Ja ti kažem da te volim, a ti kažeš da te zabole?!
Jeste, baš to. Zabole me za tvoju ljubav od ispisanih reči, tu i tamo nekog piva kada mi govoriš koliko još njih voliš i jesam li videla šta si joj napisao i kako si onoj drugoj neki dan odneo cvet da je oraspoložiš. Ne želim da stanujem u uglu tvoje svesti iz kog me povremeno izvučeš. Od takve ljubavi mi je loše.
Voliš me u tišini od početka naše priče. Krišom, kradom, da ne daj Bože neko ne sazna. Voliš me kad si sam, kad nemaš koga. Voliš me onda kad ti dođe.
A ja. . .ja pljujem na to tvoje voljenje, jer si njime pljunuo na moje. Dolazilo mi je da ti razbijem tu glavu koja ti stoji na ramenima tek da je tu ima, a ne misliš njome ni sekund. Dolazilo mi je da vrištim na tebe, da te izudaram, da te izgrebem, da shvatiš već jednom da sam i ja živo biće, a ne devojka koju čuvaš na papiru skrivenom u svojoj poslednjoj ladici. Tek tako, da ti se nađe. Za crne dane kada drugih nema.
Da, bezobziran si. Da, pohlepan si. Da, uzimaš, a ne daješ. Da, nepodnošljivo dobro lažeš i mažeš ljudima oči.
Al’ verujem ti da nju umeš da voliš. Onom ljubavlju kojom mene nikada nisi, niti ćeš. Glasno. Najglasnije, najgrlatije i najviše na svetu. Da joj veruješ. I treba tako. Nekada mi je bilo žao što ne znaš kolika si magarčina ispao (i dalje jesi) i koliko ti se ta savršena žena smeje pravo u lice, a ti to ne vidiš. Sad mislim da možda tako i treba, jer ćeš jednog dana shvatiti da se neke stvari ipak vraćaju kao bumerang.
Zaslužuješ bre i to magarčenje, jer si pljunuo na moja mokra stopala i zarađenu prehladu. Radi tebe. Da tebe iznenadim. Na moje suze i brigu za tebe. Jer i dan danas kako god stigneš i možeš pljuješ na vernost, na podršku, na poklonjeno poverenje, na otvorenu dušu i svaku moju sreću proživljenu sa tobom, a nisi je, danas znam, bukvalno ničim zaslužio.
Danas i ja tebe volim kao ti mene. I pljujem na svako “značiš mi”, “dragocena si”, “ostani”, “trebaš mi”. Na svaku reč koju nazivaš ljubavlju za mene.
I zato što smo danas u tom voljenju jednaki, najiskrenije ti kažem da me za takvu tvoju ljubav i za to što mi kažeš da me voliš, onako istinski i bez sve šale, zabole.
Lidija ne govori često o sebi i to joj je oduvek najteži sastav na zadatu temu. U svojoj glavi spava u cveću, kupa se u čokoladi, peva, piše, voli i pleše.