„Da se dočeka duboka starost potrebno je, između ostalog, imati i sreće…“
Bližio se kraj te teške zime pune snega, sudbonosne godine 1948. Od velikih snegova, koji su te godine donosili nemir i teškoće preživljavanja Brđanima podno velike Bjelašnice, ostale su samo krpe rasutog snega, nabujali potoci i topli vazduh u kojem se osećalo proleće. Tog jutra sam se uspavao i zakasnio na „prozivku“ ispred crkve, gde smo se mi „đaci pešaci“ okupljali za odlazak u školu u Pazarić, maleno opštinsko mesto i centar novoformirane vlasti. Otac nas je, po običaju, ujutru budio i ispraćao, ali je tih dana bio u Sarajevu, gde je Milivoju, koji je u septembru prethodne godine otpočeo svoje školovanje u klasičnoj Prvoj muškoj gimnaziji, odneo preobuku. Radojka se, po običaju, uspavala i tog jutra sam bio prepušten sam sebi. Rešio sam, mada nerado, da idem sam. Majka, koja se u međuvremenu probudila, još sanjiva me je ubeđivala da odustanem od nauma, plašeći se mogućih posledica.
Krenuo sam čilo i odvažno. Makadamski put, tek nešto širi od četiri metra, izlokan od mrazeva i jesenjih vododerina, vodio je od seoceta Kazine Bare u kome smo živeli, a za koje nikad nisam uspeo da otkrijem po kojem je toponimu dobilo ime, uz veliki uspon prema Milerovoj vili, na samom obodu seoceta sa nekoliko raštrkanih čatmara, i prema maloj, trošnoj crkvi sa iskrivljenim krstom na delimično srušenom zvoniku. Ostaci čuvene Milerove vile, nekadašnje grandiozne građevine u alpskom stilu, pripadali su nemačkom upravitelju. Izgrađena je na dominantnom mestu. Sa desne strane su se nadnosili obronci Bjelašnice, sa vrhom u oblacima. Levo je bilo brdo Ormanj sa zatupastim vrhom koji je neodoljivo podsećao na utvrđenje. Vila je bila okružena raznolikim rastinjem koje je, zbog trenutne nebrige, izraslo u korov i puzavice, zaklanjalo pogled i odvraćalo od želje da se pronikne u tamu koja je carovala. Dobrim delom je vila već bila opljačkana i lišena ranijih simbola moći. Masivna ograda od kovanog gvožđa još je samo u tragovima bila vidljiva neposredno uz put. Ispod nje je bio tunel i baš u tom trenutku je, uz tutnjavu, kroz njega prolazio „Ćiro“, lokalni voz. Iza je počinjala ravna deonica puta, sa blagim padom ali, za divno čudo, nigde nije bilo rastinja. Put je kao bela pantljika presecao dolinu i delio stare atare zbijenih, omanjih sela. Nisam bio plašljiv, ali sam, ne znam zašto, instinktivno valjda, prešao na levu stranu puta.
pixabay.com
Neposredno po prolasku „Ćire“, iz živice i čestara, na mestu gde je nedostajao odlomljeni deo ograde, pojavila se spodoba nalik psu srednje veličine. Gusta smeđesiva dlaka bila je uparložena naslagama blata u kome su se raspoznavali komadići slame i uvelog lišća. Rep je bio podvijen pod telo, male uši su neprestano menjale položaj, jezik je bio isplažen, a žive, blistave oči su neprestano zurile u mene i okolinu. Misleći da se radi o seoskoj keruši pokušavao sam da je odobrovoljim i više puta joj tepao: „Dođi, kuco“ tapšući pritom svoje bedro. Nije reagovala. Šetnja je potrajala prilično dugo, uz često zastajkivanje u kojem je ona diktirala režim. Ona bi krenula i ja sam kretao za njom, a kad bi stala i ja bih stao i tako nekoliko puta. Bez nekog opipljivog razloga, u blagom luku je prešla na moju levu stranu, a ja na njenu desnu. Procesija se nastavljala u istom ritmu i ritualu.
Sa desne strane, iz sna se polako budilo selo Ramići i, kroz mrežu magle, moglo se videti kako se iz odžaka viori plavičasti dim. Sve učestaliji lavež pasa je odjekivao i mešao se sa blejanjem ovaca i tihim meketanjem sveže ojarenih koza. Život se budio. To buđenje života i sam prizor usnule ravnice su me osvežili i vratili dobro raspoloženje. Verujem da sam u tom trenutku bio nasmejan. Čudno…
Ponovo je zastala, napravila najdužu pauzu do sada, onda je polako krenula da prelazi put, u mojoj neposrednoj blizini zastala, malo se premišljala, a onda u skoku prešla bedem od snega i tucanog kamena i nestala van mog vidokruga. Bila je toliko blizu da me je, uz onaj kiseli miris srodan vrsti, zapahnuo i otužan miris raspadanja i truleži. Tek tada sam osetio erupciju parališućeg straha. Kolena su mi klecala i drhtala kao da su od gume, zubi cvokotali toliko da mi je bubnjalo u ušima, a u plućima me je gušilo toliko da sam gubio i dah i razum. Povratio sam se vrlo brzo i dao sam se u panični i sumanuti beg do prve kuće koja se nalazila u tom beskraju praznine. Mala, u belo okrečena kuća pripadala je, po sistematizaciji, nekadašnjem putaru bivše Države koji je nestao u ratu, a nova vlast je tu kućicu ostavila njegovoj ostareloj udovici Jeki da u njoj živi do kraja života. Uleteo sam bez glasa u taj topli kućerak i obesio joj se oko vrata. Posle mi je dugo trebalo da zbunjenoj starici ispričam šta se desilo. Teško da je mogla da prati moje nesuvisle reči. Počeo sam dobrano da mucam, a kada je konačno shvatila, majčinski mi je ponudila šolju toplog mleka i komad sveže ispečenog hleba. Mislim da i danas osećam deo tog kolorita koji je kao melem odagnao moj strahi uveo me, bez posledica, u normalni život. Na tvrdoj sećiji uz peć u kojoj je gorela vatra sam brzo utonuo u san. Nisam otišao u školu i sačekao sam školske drugove da im se pridružim u povratku kući. Bili su iznenađeni kad su me ugledali na vratima kuće u kojoj je živela baba Jela. Moje iznenađenje je bilo daleko veće kad sam od njih čuo da je istogjutra ta ista vučica napravila pokolj u stadima ovaca. Osim što je poklala ovce i preko deset jaganjaca samo da im pije krv, nijedno parče mesa nije otrgla ni pojela…
Što sam stariji to se češće toga setim i ostajem bez opravdanog odgovora zašto me je ta, očito gladna i krvožedna zver tog jutra odlučila da me poštedi, kad se iz biologije dobro zna da one nemaju milosti. Moj brat Milivoje se često šalio na moj račun i imao „opravdanje“ za taj moj srećni izuzetak od pravila i govorio: „Previše si mršav, vučica nije htela na tebi da tupi zube.“ Možda je tako? Možda su moj nedostatak straha i blagost deteta učinili da se to okrutno svorenje „smiluje“ i da se odupre svom instinktu za ubijanje koji joj nalaže da me za tili čas smaže i tako prekrati jedan tek započeti život, samo jedan u nizu…
Autor: Milica Galić
