Sve mi je nekako zbrkano, neuredno, nejasno.
A početak treba da bude čist, pregledan, da bude jasan.
Moja prethodnica je uz dosta očekivanja (i svojih i vaših) stigla na Zemlju. Al’ pogodite šta? Očekivanja baš i nisu ispunjena.
I lepo je rekla da ne može da obeća da će vam popraviti stvari, da ne može da obeća da će vam ispuniti sve želje. Doduše, pokušala je, ali ima tu još dosta posla.
Pravo da vam kažem, kada sam došla u ponoć već je bila subota, a ja subotom volim duže da spavam. Nemojte se čuditi, i tamo gore gde borave Nove godine i čekaju svojih “pet minuta” imamo kalendar, sat, pa čak i alarm.
Nije mi se dopalo što je mojih “pet minuta” došlo baš u subotu. Bila sam rđavije raspoložena nego vi kad krenete na posao ponedeljkom. Otud tek danas i prebiram po glavi šta mi se, dovraga, desilo za ove dve nedelje. I iskrena da budem – nije ništa specijalno.
Previše očekujete od pukih jedinica računanja vremena, previše kukate kako ga nema dovoljno, kako dani brzo prolaze, kako vam fali uvek onaj jedan, bar onaj između subote i nedelje.
A ja nekako mislim da možda sve ostavljate za poslednji čas i da ste se malo ulenjili. Znam, svet je stao u martu pre dve godine i ne nazire se kada će se “zavrteti” ponovo. I znam da vam je svima svega dosta, da želite da dišete slobodno.
Al’ od sedenja u iščekivanju da ovo sve prođe nam i nema baš neke vajde.
Došla sam i “pustila” nekoliko datuma na kalendaru da vidim hoće li se šta promeniti sa vama koji ste se zaglavili i čekate da se nekad nešto desi.
I znate šta? Sve stoji i ništa se ne menja. Posle samo dve nedelje kukate kako dani lete, kako nemate vremena, kako ništa ne stižete, a u isto vreme ništa ni ne radite da bi bilo kakva promena i nastupila.
Kao Nova godina koja treba da vam donese nešto lepo, daću vam jedan savet:
ne čekajte – zavrtite svet sami.
pinterest.com
Lidija ne govori često o sebi i to joj je oduvek najteži sastav na zadatu temu. U svojoj glavi spava u cveću, kupa se u čokoladi, peva, piše, voli i pleše.