Vreme… Kažu da leči sve. Često mi govore da ono zaceljuje rane i na telu i na duši, da olakšava sve teškoće i priziva zaborav kao najvernijeg saveznika.
Trudila sam se da verujem u to, tešila sebe njihovim rečima, a onda je došao dan kada sam se
konačno zapitala koliko istine ima u tim tvrdnjama. Da li ljudi zaista veruju u svoje reči ili samo teše druge, ali najpre sami sebe?
Istina, vreme zaista ume da bude dobar saveznik i učini da stvari malo izblede i postanu lakše, ali ništa ne odnosi sa sobom.
Rane će, zaista, vremenom zaceliti, bol otupeti, osmeh će se vraćati.. Naučiće nas tome da se
nosimo sa svakom situacijom sa kojom se suočavamo, naučiti nas da se smejemo i kada je teško, da nastavimo dalje i onda kada se čini da je to nemoguće, ali izbrisati neće ništa.
Ostaće ožiljci, ostaće sećanja, ostaće bol da se s vremena na vreme ponovo javi, da se ne
zaboravi. Čini se kako vreme možda pre zaleči neke stvari nego što ih izleči, jer izlečenje bi
tebalo da bude trajno.
Možda je to zbog toga što neke stvari ne treba da budu zaboravljene? Možda ne treba da budu
izbrisane iz našeg sećanja, ma koliko se nama to činilo suludo jer i bol je nekad dobar učitelj…dobar podsetnik.
Čini se kako se s razlogom javlja baš u onim trenucima kada pomislimo da ga je vreme odnelo, da nam je lakše, da je sve iza nas. I baš to za šta smo pomislili da je ostalo daleko u prošlosi, da je oterano od nas, prepreči nam put, iskrsne kad se najmanje nadamo i ponovo prizove sve ono što nas je nekada do kostiju bolelo.
Ne, nije vreme krivo što mi od njega očekujemo da poput talasa naiđe i odnese sve što nam ne odgovara, ne postoji ono samo kako bi prolazilo i dodirima zaceljivalo naše rane. Vreme je tu da nam pruži šansu da počnemo ispočetka, da shvatimo, da razumemo i nastavimo dalje. A bol…bol će boleti uvek, sećanja će biti tu uvek, samo ćemo ih mi doživljavati drugačije.
Autor: Bojana Krkeljić
www.pinterest.com
