Znaš, često mislim o tome kako bi bilo divno vratiti vreme unazad. Ponovo proživeti sve lepe trenutke, možda promeniti neke loše odluke, biti mlađi.
Tada mi mislima proleću scene iz prošlosti u kojima bih se mogla ponovo naći, pa mi se na licu nacrta osmeh i po ko zna koji put odem tim putevima mašte i uzaludne nade. I osećam tvoj miris na svojoj koži, jasno vidim more u tvojim plavim očima, ponovo ti prstima prolazim kroz kosu meku kao svila.
weheartit.com
Ređaju se scene smeha, poljubaca, uzdaha, scene beskrajne sreće koja je delovala kao da nikada neće proći. A sve jednom prođe… Onda pomislim da bi trebalo otići još dalje u prošlost, vratiti vreme tamo gde je bilo najsigurnije i gde je sreća bila najiskrenija.
Prolaze mi tada glavom slike iz detinjstva i ponovo mi srce žudi za nekim davnim vremenima, ponovo želi da se nađe u koži te vesele devojčice, bezbrižne i pune nade. One devojčice koja ne zna ni za tebe, ni za razočaranje, ni za bol… Vapi srce da uskoči u telo te male sa kikicama koja i ne sluti to koliko je svet surov, koja i ne zna da negde, paralelno, rasteš i ti i da će vam se kroz koju deceniju ukrstiti putevi.
Ne odustaju ni srce ni glava od ideje o vraćanju vremena, premotavaju uspomene, udaraju kao da će da iskoče iz tela, bude nadu, uspavljuju sva druga čula, raspiruju samo maštu. I ona me vodi baš tamo gde treba, gde želim, tamo gde se sve smiri i sve je u redu.
A onda se, kao na filmskoj traci, sve premotava unazad i vraća me u sadašnjost, u ovaj trenutak gde ništa nije ni izbliza tako idealno. Devojčica raste, prolazi kroz redove sreće i tuge, sreće tvoje oči, pada na tvoj osmeh i na kraju je tvoja ruka pušta da tupo padne u realnost, gura je u ponor sadašnjosti.
A sadašnjost joj se ne sviđa, njeno srce to oseća, ne želi da bude ovde. Ono vapi za prošlim vremenima, svim silama traži način da im se vrati i ostane zarobljena tamo. Da večno bude srećno, bezbrižno dete ili da večno ostane u toplini tvog zagrljaja, tamo gde sreća deluje kao da nikada neće proći.
Autor: Bojana Krkeljić
