„Volim te…“
„…“
„…“
„Hvala?“
To nije bio prvi put da mi kaže da me voli. Takođe, nije bio ni prvi put da ja te reči ne uzvratim… Ali bio je prvi put da shvatim da nikada i neću. Vidi, nije da je nisam voleo – jesam, ali nisam je voleo na onaj način na koji je ona to želela, a kad bih joj rekao te reči, „volim te“, ona bi automatski pretpostavila da moje reči znače isto što i njene, i time bi u svojim ušima moje iskrene reči pretvorila u laž.
„A kako ste vi to voleli jedno drugo?“, pitate? Evo, pokušaću da vam to rečima dočaram…
Ja sam nju voleo kao najboljeg prijatelja. Kao ženu koju poštujem i kojoj se divim. Kao biće od čije lepote mi ključa krv u žilama i um se pomućuje. Kao životnog saputnika. Kao ženu sa kojom bih mogao da se smirim i provedem ostatak svog života. Moja ljubav je bila poput okeana u mirnoj noći – ogromna i postojana. Uvek jednaka. Uvek tu. Uvek prisutna. Uvek na umu…
Sa druge strane… Ona je mene volela kao što se voli nestašno kuče. Kao što se voli divlji pastuv. Kao što se voli prva ljubav… Ali, takođe, i kao što se voli ljubavnik kog posle jedne nezaboravne noći više nikad nećeš videti. Ona je u meni videla sve dugine boje i sve nijanse sive. Volela me je kao partnera sa kojim se proputuje ceo svet. Njena ljubav je bila poput planinske reke – divlja i neuhvatljiva. Dinamična. Nepredvidiva. Strasna! Uvek pri srcu…
I ja… Ja sam samo želeo da volim nekog kao što je ona volela mene…
Autor: Miroslav Stojković ◊ Izvor fotografije: puckermob.com
