Volela sam avion.
Veliki i snažan.
Plavi avion.
Znam, misliš da sam luda
I da plavi avioni ne postoje.
Grešiš!
Njih ne vidi svako
Jer ne lete svugde.
Već se lako spuste na srce
I kucaju zajedno sa njim.
I zavoliš ga,
Njegovo ti je prisustvo normalno,
Podrazumljivo.
Kao dah iz pluća,
Kao svaki otkucaj srca u grudima.
Ali bude teško kada se pokrenu motori
I on bude rešen da krene dalje.
Da sleti na neko drugo, za njega novo srce.
Krene napred, ravno ka kostima
Zaglavi se, pa se tako zaglavljen muči,
Otima u bolovima,
Pokušava nekako da se vrati nazad, a povratka nema
Jer avioni ne mogu da lete unazad.
Probio je pretkomoru, probiće i arteriju za koji sekund.
Grudi te bole dok on besomučno juri napolje
A kada te napusti, ostane praznina.
Velika praznina.
I boli.
Boli te jako i ne prestaje,
Samo se ponekad uspava.
Zavara te, a onda se javi kad se ne nadaš.
I nekako ti čudno bude drago
Kada osetiš peckanje u grudim
Jer tada znaš da je nekada ipak postojao
I da si umela silno da voliš
Jedan plavi avion.
Izvor fotografije: pinterest.com
Lidija ne govori često o sebi i to joj je oduvek najteži sastav na zadatu temu. U svojoj glavi spava u cveću, kupa se u čokoladi, peva, piše, voli i pleše.