Nakon što smo vas upoznali sa studiranjem na različitim fakultetima i smerovima, možda bi bio red i da prozborimo i o jednoj profesiji – profesiji predavača.

Sa velikim brojem završenih fakulteta možete potražiti (koliko ćete ga i pronaći, ne garantujemo) posao u školi. Verovatno već znate da je posao nastavnika jedan od najlakših – jer sve što jedan predavač ima da radi jeste da uđe u učionicu i nešto ispriča, te da povremeno napiše poneku ocenu. Nastavnici uživaju jer im je radno vreme daleko ispod standardnih osam sati, pa tako imaju neka dva-tri časa dnevno, dok preostalo vreme provode u ispijanju kafe i tračarenju u zbornici; silne raspuste da i ne pominjemo. Prosvetari, praktično, ne rade ništa. Pa još i kukaju kako su im plate male. Da je biti nastavnik prava milina i jedan potpuno lagan, neopterećujuć i jednostavan posao koji svako može da obavlja, sigurno ste već čuli. A, koliko ste u to i poverovali?

U današnjem tekstu predstavljamo vam samo neke od delića koji čine slagalicu zvanu “nastavnički posao”, a o kojima bi, ako već niste, verovatno valjalo da porazmislite ukoliko sebe vidite kao budućeg nastavnika. Ali, da krenemo ispočetka, odnosno – iz fakultetskih klupa.

Koliko vam fakultet uopšte može pomoći da budete dobar nastavnik?

Koji god fakultet da upišete, a pod pretpostavkom da se na njemu izučava materija koja se može predavati u osnovnoj, srednjoj školi ili, pak, na fakultetu, najveći deo vašeg studiranja neće imati ama baš nikakve veze sa razvijanjem vaših predavačkih umeća. Ako mislite da se usavršavate kao predavač time što lepo i ubedljivo usmeno odgovarate na ispitu, mooožda ste u pravu sasvim, sasvim malčice. Ako tako i vežbate izražavanje i nemanje treme, izlaganje pred profesorom koji vas pomno (pa, makar bi tako trebalo) sluša nema baš nikakve veze sa izlaganjem pred dvadesetak pari očiju i ušiju (nebitno da li vas i oni pažljivo prate, ili ih danas baš nešto i nije briga za ono što pričate).

Metodički predmeti, koji bi trebalo da vas upute u osnove nastavničkog posla, uglavnom su gurnuti tek u četvrtu godinu, pa u izučavanju metodike nastave provodite prilično mali deo studiranja. A teško je ne pomenuti i da je literatura iz ovih predmeta (neka me neko ispravi ako grešim i ako se u međuvremenu nešto promenilo) sasvim očito zastarela i prilično daleko od savremenog stanja. Pored toga, u njoj se uglavnom prikazuju idealne nastavne situacije, pa vam i neće biti od velike pomoći u realnosti, u kojoj će, ne sumnjajte, mnogo toga biti daleko od idealnog. I uz dužno poštovanje prema profesorima metodike koji se trude da svoj posao rade valjano, rekla bih da je u obrazovanju jednog nastavnika možda i najvažnija praksa – koje, nažalost, u našem sistemu ima najmanje. Teško je reći da su četiri časa u osnovnoj i četiri u srednjoj školi, koliko najviše možete da održite u okviru metodičke prakse, dovoljni da se zaista “izvežbate” kao predavač.

Sve u svemu, završen fakultet neće sam po sebi učiniti od vas dobrog nastavnika – štaviše, nemojte se čuditi ako u učionicu prvi put uđete kao guska u magli, bez ideje kako da se ponašate i kako da postupite u određenim situacijama. Dakle, prva stvar o kojoj bi možda trebalo da razmislite: ako želite da budete (dobar) nastavnik, pravi rad i učenje čekaju vas tek po završenom fakultetu.

Umetnost pripreme za čas

Svi znamo da u udžbenicima postoje lekcije, a iza lekcija pitanja na koja se od učenika zahteva da daju odgovor, kao i da mnogi nastavnici pribegavaju baš ovakvom toku časa – koji, složićete se, često ume da bude u manjoj ili većoj meri dosadan. Na fakultetu će vas učiti kako da napišete pripremu za čas, što je, mora se priznati, korisno. No, pre svega kao osnova, jer dobijate uopštenu predstavu o tome kako jedan čas treba da izgleda sa pozicije predavača i na koji bi način trebalo da ga organizujete – što je samo početak avanture.

Pretpostavimo da želite da čas ima efekta: da se učenici zainteresuju za ono što govorite, da i sami učestvuju u času, ali i da od svega toga nešto upamte, te da to znanje bude i trajno. E pa, do tog cilja treba doći. I to tako što ćete uložiti svoje znanje, energiju, kreativnost , volju, vreme… da osmislite dobar čas; da približite materiju slušaocima, i to tako da svima bude jasno o čemu se radi (što zahteva da i sami promenite perspektivu posmatranja i sagledate gradivo kroz mozak deteta ili tinejdžera); da je izložite tako da bude zanimljiva, čak i ako to po svojoj prirodi nije (što podrazumeva da se potrudite da otkrijete originalne, neobične, savremene načine na koje ćete predstaviti gradivo); da motivišete učenike i “ubedite” ih da je iz određenog razloga važno da nešto saslušaju i upamte. I ne nadajte se da će vam obrazovni sistem, takav kakav je, previše ići naruku – naprotiv, neretko će vas terati da ganjate decu da čitaju književna dela koja su od njih svetlosnim godinama daleko, i da ih opterećujete detaljima koji im neće pomoći da shvate suštinu. A na vama je da se u svemu tome snađete. Ne kažem da, da biste pripremili dobar čas, morate imati IQ preko 140 ili paranormalne sposobnosti – ali treba da ga pripremite. I to je, ako želite da ga uradite kvalitetno, daleko ozbiljniji, složeniji i odgovorniji posao nego što su ljudi često skloni da misle.

Moraćete da se uživite u razne uloge.

Naročito ako su u pitanju manja odeljenja, i naročito ako se trudite da do dece doprete i budete otvoreni i pristupačni u odnosu sa njima, hteli ili ne, tu ćete decu i upoznati. Ne kao bezlične figure koje treba da izdeklamuju lekcije, već kao osobe sa svojim problemima, željama, hobijima, bubicama. I svima njima ponekad treba da budete i prijatelj, i savetodavac, i zaštitnik, i pomoćnik… Što, mora se priznati, nije lako.

A čak i da se iz ovoga izvučete, ponovo je tu niz drugih uloga koje treba uvežbati i menjati: hodajuća enciklopedija koja na sva pitanja ima odgovor, autoritet koji iznalazi načine da bude i strog i blag, i pošten i pravedan, zabavljač (da ne kažemo klovan) koji održava pažnju slušalaca, psiholog otvoren da razume i pomogne… a ukoliko ste nastavnik jezika, ne gine vam ni uloga lektora i književnog kritičara. I kao pravom glumcu, u svim ovim (i drugim nepomenutim) ulogama valja vam se vešto snaći.

Odeljenje nije homogena masa.

Još jedan izazov koji će vam se nametnuti ako ste dovoljno iskreni i otvorenog uma da priznate sebi da nisu “sva deca ista”, i da je, samim tim, ideja da sa svima njima možete efikasno raditi na jedan, unificiran, unapred pripremljen način pomalo bliska utopiji. Okej, postoje individualni obrazovni programi za posebno nadarene i za one koji su ispod proseka, ali šta je sa svima onima koji su “između”? Ni oni nisu bezlična smesa sivih lica, a na vama je da svoj rad osmislite tako da napravite balans između opšteg i pojedinačnog, da svoje predavanje približite štreberčiću iz prve klupe koji uči unapred, ali i onom iz treće koji još uvek kuburi sa tablicom množenja… Kao i da nađete način da svakog od njih realno i pravedno ocenite – jer, iako zakon propisuje pravila ocenjivanja, a o tome vas uče i metodički predmeti na fakultetu, praksa je, kao i obično, nešto sasvim drugo. I koliko je teško da budete sigurni da ste svima sve razjasnili i da ste svačijem znanju pošteno presudili, uvidite tek kada u praksi shvatite koliko drastične razlike u željama i mogućnostima umeju da postoje između dvoje dece u istom odeljenju koja se svrstavaju u kategoriju “onih između”.

Ne zavisi sve od vas.

Nastavnički posao je jedan od onih koje bismo na neki način mogli nazvati i timskim – timskim u smislu da konačni rezultat rada ne zavisi samo od vas, već i od vaših saradnika, koji su u ovom slučaju đaci. Članove tima ne birate vi, i puka je sreća kakvi će vam se saradnici zalomiti, a od toga, bar po mojoj gruboj proceni, zavisi pola uspeha. Jer, možete vi da budete divna i načitana osoba koja je svoju pripremu za čas odradila temeljno i kreativno – ako vas sa suprotne strane gledaju bleda lica kojima je još pre nego što su krenuli u školu usađeno da je kul biti lenj, nezainteresovan, bahat i nekulturan… Pa, verovatno nije preterivanje reći – džaba vam sav trud. Ili će vam zaista trebati magija i nadljudske količine volje, snage i psihološkog umeća da objasnite, motivišete, prevaspitate, iscedite suvu drenovinu i tome slično. Moglo bi se reći da je nastavnički posao kombinacija znanja, umeća i lutrije, a zavisno od toga šta izvučete, posao koji radite može vas ispuniti, nadahnuti, učiniti ponosnim postignutim uspesima i motivisanim da se još više trudite, ali i sasvim suprotno od svega toga.

I, naravno da ovo nije sve što bi trebalo da imate na umu ako vam je nastavnička profesija na spisku želja. Da biste bili dobar predavač, bilo bi poželjno i da imate bogat fond reči i dobru dikciju, umete da se izražavate jasno i razumljivo; ne samo da posedujete solidan nivo znanja iz oblasti u kojoj ste diplomirali i koju predajete, već i želju i volju da se neprestano razvijate i  učite nove stvari; da budete sposobni da improvizujete, odreagujete u trenutku, ostanete pribrani i skoncentrisani u svakoj situaciji; da razvijate komunikativnost, razumevanje, umeće konverzacije sa sagovornicima različitog uzrasta, karaktera, inteligencije, interesovanja… Neke od navedenih stvari su (ili nisu) jednostavno deo vaše ličnosti i karaktera; druge se daju naučiti; treće se stiču iskustvom, kroz rad i praksu. Ipak, i ako imate tu sreću da ste po prirodi harizmatični i plenite pažnju i simpatije čim uđete u prostoriju, to vas samo po sebi neće učiniti sjajnim nastavnikom – ostaje vam i ono što treba naučiti i uvežbati, a što vam neće pasti s neba ukoliko se sami ne potrudite da to postignete.

Ako vam, dragi budući studenti, iz sadašnje perspektive deluje da je biti sa druge strane katedre lako, razmislite još jednom. Zapravo, jeste lako, ako se ne trudite da to radite kvalitetno – a, nažalost, čini se da smo o profesijama često počeli da sudimo baš po primerima koji pokazuju kako se one ne rade. Ipak, ne budite jedan od tih primera. Razmislite da li je uloga nastavnika baš ona koju želite da igrate, i da li ste spremni na sve izazove i poteškoće koje ta uloga nosi. A ako jeste, nama ostaje samo da vam poželimo mnogo sreće na prijemnom ispitu! 🙂