Jutros si me pitao kako sam. Kažeš zanima te, nismo se dugo čuli, godine su prošle od našeg prvog poljupca, od prvog obećanja „zauvek zajedno“… I baš sad, nakon toliko godina, setio si se mene, setio si se da ti nedostajem i da bi možda trebalo da budeš tu za mene.
Nemoj! Nemoj me više pitati kako sam, niti šta radim, da li mi nešto treba ili sam možda usamljena. Ne otvaraj stare rane jer su zacelile i zaista ne želim ponovo da gledam sebe razbijenu na komade, ne želim da ti ponovo gledam leđa dok lijem suze, ni da slušam kako me vređaš ne bi li sebi nahranio ego.
pexels.com
Ne trudi se da saznaš kako mi je, izgubio si svako pravo na to onda kada si me svesno gurnuo u ponor i kada si se smejao dok sam se ja borila za dah. I uopšte više nije bitno treba li mi pomoć, ni da li sam srećna ili tužna, za tebe nije bitno, produži svojim putem.
Ne treba mi tvoj sažaljivi pogled, ni lažni osmeh, ni tapšanje po ramenu u znak podrške. Nisu iskreni! Dovoljno dobro sam učila da razaznajem lažne osmehe i poglede iza kojih se krije sve osim iskrene empatije. I zato produži kada me sretneš, ne piši mi i ne zovi me.
Mene zaista odavno više ne zanima kako si, ni šta radiš, ne zanima me ni da li si naučio da voliš i da deliš, da li nekome ponovo slamaš srce ili se gušiš sam u svojoj surovosti.
Ne, ne pitaj me kako sam jer si odavno izgubio pravo na to, jer znam da se potajno nadaš da ćeš čuti da sam loše, da mi nedostaješ, da je posle tebe sve umrlo. I razočaraćeš se!
Ništa od toga nećeš čuti jer su te godine izbrisale iz mog bića kao gumicom i sve što sam sada i sve što osećam više nema nikakve veze sa tobom.
Autor: Bojana Krkeljić
