Određeni smo svojim sećanjima. Sećanjima koja oblikuju naša iskustva i kreiraju model ponašanja. Sećanjima koja nas čine više ili manje srećnima. Mogu nam biti prijatelji, a umeju igrati i ulogu opasnih protivnika koji traže da im se podredimo i služimo im, bespogovorno. Najbolji način da se sa njima izborimo jeste da im pružimo priliku da postanu sastavni deo našeg života.
Ne prizivamo ih noćima koje želimo da provedemo rukujući se sa samoćom nakon nagomilanih, zamarajućih trenutaka utrošenih u komunikaciji sa drugim ljudima. A ipak dolaze. Dolaze da nam saopšte. Da nagoveste. Dolaze da podsete. Dolaze. Slike naviru. Slike nekih davno posećenih predela koji su oblikovali perode naše prošlosti koja oblikuje ono što nazivamo Život.
Traju lutanja kojima se ne nazire krajnje odredište kroz nepregledan tunel na čijem kraju su nam jednom rekli da se nalazi svetlost. Naprežemo se ne bismo li ugledali taj tračak svetlosti, ne shvatajući da su oni koji su nam o tome govorili propustili da nam napomenu da se tračak neće pojaviti ma koliko ga dugo mi budemo čekali i priželjkivali da se tu, pred nama, otkrije. Osim ako ga ne pronađemo u sebi. Bitno je očima nevidljivo, zar ne?
Sećanja dolaze ruku pod ruku sa emocijama koje će nas preplaviti dok nas ona lukavo zavode. Tako omamljeni pašćemo u iskušenje i, uprkos opiranju, shvatićemo da nismo u stanju da kontrolišemo. Sećanja. Emocije. Sebe. Vremenom ćemo se izveštiti u praćenju koraka maestralnog virtuoza zahvaljujući kojem smo ono što jesmo. Biće to idealan tandem.
Plešemo. Plešemo uz melodije detinjstva za koje se čvrsto držimo želeći da zadržimo dete u sebi. Šta bi bilo da je obrnuto? Da li bi to dete želelo da mu udelimo malo nas, ’’odraslih’’? Da li bi to bio dokaz naše velikodušnosti ili početak njegovog kraja?
Plešemo. Plešemo uz sve one melodične reči kojima smo dopuštali da pređu preko naših usana pre nego što smo pomislili da je pametnije distancirati se. Uz svako ono ,,volim te’’ i ,,potreban si mi’’ i ,,hvala ti što postojiš’’. U najvećem zanosu igre za lice nam se lepi onaj iskren, topao osmeh kojima smo topili hladna srca, jer nijedno nije bilo u stanju da odoli nevinosti prozračnog pogleda. Javlja se osećaj da možemo da dodirnemo nebo. Jer, motivi su bili drugačiji. Tada smo želeli prstom da dotaknemo nebo radi čistog osećaja zadovoljstva. Danas obema rukama stremimo visinama sa težnjom da po svaku cenu ostvarimo lične ambicije ne shvatajući da te visine nisu nebo.
Plešemo. Vešto. Uvežbano. U ritmu. Osluškujući svoje srce. Svoje želje. Svoj osećaj. Ne pazeći na korake onoliko koliko se prepuštamo. Trenutku. Želji. Sećanjima.
Ne prizivamo ih, jer će nas odvesti do mesta koja bismo možda želeli da napustimo. Da li je nemoguće zamisliti da ih iko može mrzeti? Iako nesvesni toga, možda ih neki mrze zato što ih vraćaju tamo odakle žele da pobegnu. Možda izazivaju emocije kojih bi najradije želeli da se otarase. Možda mrze osećaj svoje inferiornosti. Ili im smetaju nenajavljeni dolasci koje oni nisu u stanju da kontrolišu. Ipak, možda ih najviše mrze onda u trenutku kada, u najvećem zanosu, potpuno opijeni i omamljeni svim izgovorenim rečima, viđenim predelima, blistavim trenucima bezbrižnog tumaranja po još uvek neistraženom svetu, shvate da je muzika prestala, a sećanje se povuklo i okončalo ples.
Autor: Tijana Katić
