Dugo je noćas plakala violina…
Cvilela je do iznemoglosti,
jaukala najtužnijim tonovima
sve do zore – kada se konačno ugasila.
Ugasila se uz takvu škripu tonova
da je izgledalo kao da joj se srce gasi,
da je uvenula poput ruže u tom trenutku
kada je odsvirala svoj poslednji ton.
Svirala je tako teško, mučno, kao da je
sva bol ovog sveta utkana u njene žice,
kao da je seče svaki dodir gudala, svaki
pokret ruke koji svirač napravi…
A nekada je bila tako graciozna, prava
dama među instrumentima, nekada si
mogao po čitav dan da je slušaš uživajući
u veličanstvenim zvucima koje je proizvodila…
Bili su to, nekada davno, savršeni, bajkoviti
zvuci, kao magijom stvoreni, razlivali se okolo
terajući svakog prolaznika da zastane i naježi se
od miline, od lepote i radosti.
A sada, sada ta ista violina tako žalosno plače,
trudi se da izdrži u ime stare slave, bori se protiv
nemoći i tuge koje nosi u sebi pregažena vremenom
i puna sete koja joj ne dozvoljava da ponovo sija.
Gledaju je ljudi i dalje, dive se ovoj staroj dami koja
je i dalje veličanstvena kao nekad, ali osećaju, to
im se u očima vidi, da je tuga noćas obuzela i
gledaju je sažaljivo, saosećajući sa njenim bolom
i ispuštajući suze misleći na sopstvenu bol.
Autor: Bojana Krkeljić ◊ Izvor fotografije: pinterest.com
