-Baš sam našao gde ću zajebati stvar. – negodujući je vrteo glavom, šeretski se osmehujući.
-Ma daj, nisi ništa zajebao, evo nas. Pijemo pivo i moglo bi se reći da smo kul. – odvratila sam na njegovu konstataciju lako kucnuvši svojom čašom njegovu.
-Pa da, ali sam ispao opasan džukac.
-A dobro, dešava se, šta ćeš. Pogrešna procena i to je sve.
-A da dobijem možda novu šansu? M? – oči su mu se razrogačile upijajući moje kao da prizivaju odgovor koji žele da čuju.
-Budi srećan što ti šamarčinu nisam razvalila! – kikoćući sam odgovorila kroz šalu. – Ma, šta krene loše, ostaje loše. Išlo bi traljavo. Dobri smo ovako. – rekla sam i otpila sam veliki gutljaj piva.
On je ćutao i gledao me. Lenjo je trepnuo i usredsredio se na svoju čašu, u znak mirenja sa mojom izjavom. A nekako je bio drugačiji nego onda kada smo se upoznali. Ili je meni tako delovalo.
Bio je nekako neobično lep i privlačan ženi koju je pokušao da tretira kao stvar. Njegove smeđa kosa i brada presijavale su se na suncu, a zelene oči su bile skupljene i fokusirane na moje. Rukavi košulje standardno zavrnuti do lakta, onoliko koliko je dovoljno da otkriju lepe, jake, muške ruke. Na desnoj ruci narukvica, na levoj sat. Parfem koji me je vukao da mu se ušunjam u vrat i snivam male bezobrazluke u njegovim rukama. Na tu kombinaciju padala sam kao letnji pljusak po kaldrmi. Brzo, lako, uz mnogo buke. I obično mnogo štete.
Bili smo dobar tandem. I na podijumu za igru, i ovde, sa dve krigle piva i dva života između nas koja su se tog popodneva pripovedala. Al’ se nismo slagali u jednoj stvari – nismo se slagali u vremenu.
On je tih dana u kojima smo se upoznali, ovo isto pivo sa mnom video kao glupost na koju će izgubiti vreme. Fizičko zadovoljstvo bilo je sve što je od mene tražio. A ja sam živela ono vreme kada mi je šetnja, bleja na zidiću i podeljena kesica kokica savršena stvar. I tu smo se razilazili.
On je kontrolisao nebo, ja more. Rekao mi je da se ovih dana vraća u Sarajevo, da nadgleda nebo nad Bosnom i Hercegovinom. Rekao mi je da će znati budem li u kojoj čeličnoj ptici čiju putanju tog dana prati i da će mi obavezno mahati. Kako je lepo umeo da laže.
Hodali smo jedno pored drugog do stanice mog tramvaja broj pet. Predložio mi je da me odbaci svojim autom, na šta nisam pristala. Sa godinama sam naučila da sa nekim ljudima jednostavno nije zdravo stvarati uspomene. Jebiga. A kajanje ti svakako ne gine.
I znali smo da se više nećemo videti i da niko tu nikoga neće ponovo pozvati. Možda smo zato na rastanku uglas izgovorili jedno kratko: vidimo se u Sarajevu.
Jer smo duboko u sebi znali da se to nikada, ali ama baš nikada, neće desiti.
Lidija ne govori često o sebi i to joj je oduvek najteži sastav na zadatu temu. U svojoj glavi spava u cveću, kupa se u čokoladi, peva, piše, voli i pleše.