U vrelini letnje noći osećam da drhtim,
hiljadu zima je u meni,
venama mi teku hladne sibirske reke
umesto krvi.
Zamrznutim pogledom posmatram svet oko sebe,
Srce svakim novim otkucajem lansira ledenice
koje se razbijaju o moje grudi i bolno nastavljaju da
mi klize niz telo.
Taj nesklad između godišnjih doba i mene
počeo je da se događa jedne zimske noći…
Te noći lagano sam umirala uz jecaje koji su
odzvanjali u tišini, kao ranjena vučica koja
ne zna da li je više bole rane od noža u srcu
ili promrzline od hladnoće…
Ližući sopstvene rane u samoći,
natapajući ih slanim suzama i
stiskajući zube da se slučajno ne prolomi
krik koji zadržavam u sebi – ugasila sam
vatru koja me pekla iznutra,
koja me uništavala i spaljivala sve što dotaknem.
Od tada nosim čitav Antarktik u sebi,
sve vatrene kugle koje bace ka meni,
samo dodirnem vrhovima prstiju i otapam ih…
Ostala sam da se, kao Don Kihot,
borim protiv vetrenjača iako ih
pokreće moćni Orkan.
Borim se u ovom bespuću protiv
ljudi nečiste krvi, posmatram im
zločine i čekam kazne!
Pitam se, da li je ova tuga i opomena
za sve utopljene duše u kojima se
neprekidno vode rat i mir?!
Da li je ova moja Odiseja beskonačna
ili ću se, ipak, sa nje vratiti?
Poput Ane Frank pišem svoj dnevnik,
stavljam sve na papir kako ne bih zaboravila
jer polako samoj sebi postajem stranac.
U svojoj prestonici bola, pod suncem Satane
čekam Godoa da me izbavi od
traganja za izgubljenim vremenom.
Čekam ga da me, konačno, odvede na taj
čarobni breg gde je lepša ljudska sudbina i
gde ne postoje ovi plodovi gneva i
kovači lažnog novca…
Poput Koštane igram i pevam veselo
da se tuga ne primeti, a svuda oko mene
su buka i bes, reči mi paraju grlo
i čini se kao da je sve
prohujalo s vihorom…
Jer, kada vas život slomi, sve miriše
na sto godina samoće i prolaze
godine, ali dani – nikad…
Međutim, samo pratite znakove pored puta
i verujte u bajku i u dobro,
poput malog princa!
Autor: Bojana Krkeljić
www.pinterest.com
