Sunce je te letnje večeri zašlo ostavljajući za sobom prijatan povetarac koji je ljudima nežno milovao lica i u srca usađivao mir i radost. Svi prozori su joj bili otvoreni kako bi se povetarac osećao dobrodošlim – volela je da ga gleda dok pleše sa zavesama i igra joj se s kosom.
Spremala je večeru za dvoje. Baš i nije bila neka kuvarica, ali na internetu je pronašla recept, a u srcu tajni sastojak, i nije ni sumnjala da će mu se svideti „gozba“ koju mu priprema. Otvorila je rernu i od sočnog mirisa joj je pošla voda na usta – gotovo je! Postavila je sto za dvoje i servirala hranu začinjenu ljubavlju.
Međutim, kada je uključila stereo kako bi pustila neku romantičnu muziku, osigurač je iskočio i ceo stan je pao u zagrljaj tame. Rastužila se, ali samo na tren, pre nego što joj se ozarilo lice. Ovo nije bila prepreka, nego prilika! Upaliće sveće i podići romantiku na filmski nivo! A on će, kad dođe, zameniti osigurač i vratiti ih u dvadeset prvi vek.
Tako i bi. Došao je i odmah se našalio na račun mračnog stana, saplićući se o njenu obuću u hodniku, ali se samo tren kasnije iskreno oduševio atmosferom koju je stvorila uz pomoć samo nekoliko sveća. Ipak su rešili kako je bolje da odmah zameni osigurač njenog „drevnog“ stana, kako ga je on zvao, radi lakšeg i bezbolnijeg kretanja njime, ali da svejedno, nakon toga, ostave isključeno svetlo u trpezariji.
favim.com
Tako i učiniše. On se popeo do kutije sa osiguračima i zamenio pregoreli novim, pritom se, radi fore, praveći da ga udara struja i u momentu je na smrt preplašivši, pre nego što joj se na lice nakon olakšanja vratio osmeh. Svetlost se razlila starim stančićem, a zaljubljeni par je, nakon što je pogasio većinu sijalica u njemu, nastavio da uživa u romantičnoj večeri pod svetlom sveća.
Iako je pohvalio njene kulinarske veštine, nisu mnogo jeli – više su razgovarali, smejali se i zaljubljeno gledali jedno drugo ispod obrva, a zatim su i ustali od stola i počeli da plešu… Dugo su plesali i u pauzama pijuckali crno vino, a zatim su se, saplićući se po poluosvetljenom stanu, uputili ka spavaćoj sobi, gde ju je nakon strasnog poljupca nežno spustio na krevet. Vodili su ljubav satima, a zatim mu je zaspala u naručju ušuškana u njihovu ljubav.
Kada se ujutru probudila, njega više nije bilo. Njeno uspavano lice je, probijajući se kroz roletne, obasjavala jutarnja svetlost, a njegova strana kreveta je bila hladna poput samoće. Još uvek pospana, protegla se i dozvala njegovo ime. Odgovora nije bilo. Bacila je pogled ka podu gde su sinoć pobacali svoju odeću, ali njegova nije bila tamo – njena je usamljeno ležala na čupavom tepihu. Ustala je iz kreveta i obukla majicu koju mu je konfiskovala još prošli put kad je prespavao kod nje. Izašla je u mračni hodnik i ponovo dozvala njegovo ime. I dalje bez odgovora. Još uvek poluzatvorenih očiju, uspela je da napipa vrata trpezarije. Nakon što je kročila u nju, preplavila ju je neka teška senzacija strepnje. Tu nešto nije bilo u redu. Kraj isključenog sterea su stajale dve čaše vina – jedna prazna, a druga puna. Sveće na stolu su putpuno dogorele oko njene jedva dirnute večere, i njegove potpuno netaknute. Zbunjenost joj se razli licem – on je sinoć bio jeo više od nje, zar nije? Ali, pored svega, ono što ju je i dalje najviše bunilo, bilo je njegovo odsustvo – nikada ranije nije otišao, a da ne ostavi makar poruku koja bi joj naslikala osmeh na licu.
Izašla je nazad u mračni hodnik i pritisnula prekidač za svetlo, ali tama nije nestala – sijalica se nije upalila. A zatim… Zatim je spazila priliku muškarca na podu. Priliku muškarca kog je volela. Videla je njegovo beživotno telo kako leži ispod kutije za osigurače. Videla ga je i setila se… Setila se svega… I tek je tad vrisnula i pustila prvu suzu… A za prvom, još i milion…
Autor: Miroslav Stojković
