Našem prosečnom vozu potrebno je tri sata da pređe stotinak kilometara. Sasvim pristojno vreme da, zagledani kroz prozor, natenane preorete protekle događaje, okopate ih razmišljanjima i zalijete utiscima. U celini, bila je to jako lepa poseta. Samo sam jednom morala da se branim i pravdam zašto ne jedem meso. I jednom se prevarila da uđem u razgovor o braku i porodici. Religije se, srećom, nismo dotakli.
Dok sam na stanici čekala voz koji u polasku kasni pola sata, rođaka srednjih godina na klupi pored mene uporno je pokušavala da mi diskretno skrene pažnju na momka koji joj je očigledno bio veoma smešan. Dečko je bio mršav, nosio minđušu i izrazito dugačku bradu. Meni je delovao potpuno normalno, čak i simpatično. Ne želeći da podelim podsmeh, nastavila sam da kuckam poruku. Onda mi je pažnju privukla grupa mladića u tesnim fensi košuljama i sa modernim naočarima nataknutim na noseve. Eto, meni su, na primer, oni bili smešni. Ali sam utisak ipak zadržala za sebe.
Da li je moguće da se ikada složimo? Da ne napadamo jedni druge zbog drugačijih shvatanja, ne osuđujemo se međusobno zato što nismo isti? Da se, bez obzira na razlike, zaista, ali zaista razumemo? Teško. Podele i stavovi postoje oduvek, i postojaće zauvek. A sve dok je njih, teško da se ničemu drugačijem baš nikada nećemo makar nasmejati ili uputiti (ne)prikladan komentar, naglas ili u sebi. Često se sukob mišljenja svede na prosto nerazumevanje; nekad ume da dovede i do svađe, pri kojoj nijedna strana ne biva preobraćena jer svako veruje da je njegovo mišljenje jedino koje je istinito; nažalost, nije nemoguće da razlike i ubeđenja budu povod i za mržnju i ubijanje.
Dok kroz prozor posmatrate zelene livade kraj kojih prolazi voz, skoro je nemoguće ne zaneti se – ima li, u nekom savršenom svetu, načina da se ovo reši?
A šta kada bi se svi ovi ljudi na neki način teritorijalno pregrupisali? Države svakako već postoje. Ali, zar nije jedino što povezuje ljude koji žive u istoj državi jezik kojim se služe? Čak i ako se za izvesne nacije zaista mogu vezati neke karakteristične osobine, daleko od toga da su svi stanovnici jedne zemlje identični. Naprotiv – ima ih mnogo, i različiti su. I opet, svaka zemlja ima svoje grupe ljudi određenih shvatanja i načina života koji neretko dolaze u sukob sa pripadnicima grupa čija su shvatanja suprotna.
Šta kada države ne bi bile zasnovane na nacionalnosti, već na opredeljenjima? Imate, na primer, državu hipika. Pa državu nacionalista. Homoseksualaca. Vegetarijanaca. Strastvenih sportskih navijača. Vernika. Ateista. Ćutljivih zaljubljenika u knjige. Folk pevača i pevačica. I mnogih drugih. Mnogo malih zemalja u kojima žive samo ljudi koji se međusobno razumeju, koji slično razmišljaju i samim tim lako im je da poštuju jedni druge. Naravno, utopiju mi odmah kvari činjenica da nije sve crno-belo, i da nijedan karakter nije u celosti određen time da li je njegov vlasnik bradati hipik ili napucani frajer u tesnoj košulji. Ima i drugih faktora. Pa ipak, verujem da ima mnogo sličnosti koje bi doprinele da se stanovnici jedne takve zamišljene zemlje slažu bolje i žive lepše od stanovnika neke realne države; a osim toga, svako bi mogao da bira u kojoj zemlji želi da živi i gde se najbolje uklapa. Na prozorskim staklima vagona smenjuju se slike – hipici koji u svojoj zemlji opušteno sviraju gitare bez komšija koji se žale na buku; vatreni nacionalisti na miru nose majice sa grbom svoje države i mašu zastavom posred ulice; homoseksualci svakog dana organizuju parade bez straha da će ih neko prebiti; slobodnjaci ne potpisuju predbračni ugovor i niko ih ne prekoreva što su u kasnim tridesetim a još se ne venčavaju; navijači urlaju na stadionima i radosno pale baklje (da li će u toj euforiji neko nastradati, sada je samo njihov problem); metalci tresu kosama u nekoj zemlji u kojoj ih niko ne naziva narkomanima i sektašima, a narodnjaci uvežbavaju trilere u komšijskoj državi gde niko ne dovodi u pitanje kvalitet njihovog stvaranja. Priznajem, naivno i neostvarivo, ali opet jako primamljivo. Ako podele već moraju da postoje, zašto ne bi bile ovakve? Svako među svojima. Bukvalno. Tamo gde slobodno može da bude ono što jeste.
A onda, negde iza brda sunce se sakriva od večeri. Upliv realnosti ruši mi utopiju. Šta ako bi haos tek tada nastao? Svakako, uverenja svake grupacije postepeno bi snažila kada pronađu uporište u shvatanjima sebi sličnih. Ali, ljudski rod često koristi svoju snagu na pogrešan način. Videla sam objedinjene nacionaliste sveta kako pod zakletvom na vernost novoj državi kreću u napad na susedne zemlje, da pokažu da je njihova zemlja ipak snažnija i bolja od ostalih. Vernici, kojima bi verovatno neki novi prorok ukazao na novostvoreno jedinstvo svih velikih božanstava, hrle u napad na paganske krajeve, sve u cilju prosvećenja. Metalci odlučuju da sada, kada ih ima toliko na jednom mestu, najzad pokažu folkerima šta je prava muzika. Cela zamisao je tragikomična. Ali opet, deluje mi realnije od mogućnosti da, u savršenom svetu koji sam stvorila u svojoj glavi, ljudima bude dovoljno to što imaju prostor za sebe i one njima slične. Čini mi se da će uvek postojati ta neobjašnjiva potreba da se drugačije ismeje, iskritikuje, napadne – čak i ako nije neposredno ispred nas i ne bode nam oči.
Sledeća stanica bila je moja. Pomerila sam granice, vratila vernike među ateiste, metalce među narodnjake, umetnike među navijače. Neka se snalaze. Ja sam, razočarana u svoju utopiju, sakupljala stvari sa sedišta, i po ko zna koji put obećavala sebi da više neću da mislim.
Piše: Tufnasta Zebra ◊ Izvor fotografije: pixabay.com
