„Tamno pivo?“, retorički je upitao Đorđe.
„Mhm…“, ipak je odsutno odgovorila Sara gledajući u TV koji je visio iznad bara.
Zaista zastrašujuće! Biskup Josip je sinoć brutalno ubijen u sopstvenim odajama…, izveštavao je reporter nacionalne televizije.
„Vi’š ti to! Bog više ni svoje ne čuva…“, reče Đorđe.
„Samo zato što je bio biskup, ne mora da znači da je bio i Njegov“, odvrati Sara.
„Može jedno pivo? Točeno!“, reče mladić naslanjajući se na šank.
„Stiže!“, reče Đorđe, rado napuštajući potencijalnu raspravu o biskupu i Bogu – bio je odveć mator za to.
Mladić lagano odmeri Saru od glave do pete, pa joj uputi jedan široki šmekerski osmeh. Ona ga samo nezainteresovano pogleda svojim smaragdnim očima i vrati se svom pivu.
„Hej, da li je istina ono što kažu za vas crvenokose?“, upita je mladić, nimalo obeshrabren.
Sara uzdahnu. „Da smo veštice? Da, jeste…“, reče ona.
„Molim? Ne, mislio sam…“, zbunjeno poče mladić, ali ga prekinu beli mačor koji skoči na šank između Sare i njega i poče zloslutno da ga fiksira svojim svetloplavim očima.
„…a ovo je moj dečko, Sebastijan. Bio je malo nevaljao pa sam ga pretvorila u mačku.“ Sebastijan frknu na mladića. „Pazi, jako je ljubomoran!“, reče Sara ležerno i ispi svoje pivo.
„Tvoje pivo…“, reče Đorđe, pružajući kriglu blago šokiranom mladiću.
„Hvala…“, odgovori on, plati pivo i bez reči se udalji od šanka.
„Zar zaista misliš da je dobra ideja da ideš okolo i pričaš ljudima da si veštica?“, tiho upita Đorđe Saru.
„Opusti se, čika Đorđe! Nije kao da mi je poverovao. Sigurno je mislio da sam kučka koja se samo zajebava s njim. Što, kao što nam je poznato, i nije daleko od istine…“, reče Sara i nestašno mu namignu.
Đorđe neodobravajući odmahnu glavom. Strepeo je da će joj njeni nestašluci jednog dana doći glave.
„E! Inače, rešila sam misteriju tvojih nestalih cipela… Ipak nisu klinci iz komšiluka, kao što si mislio!“
„Nego?“
„Baki, šnaucer tvog suseda! Sve tvoje cipele su zakopane u njegovoj bašti…“, reče Sara kezeći se od uveta do uveta.
„Zezaš?!“
„Ni najmanje! Izgleda da ti i šnauceri imate isti ukus za cipele…“, nasmeja se Sara. Nasmeja se i Đorđe.
„E, hvala ti, mala! Za tebe je pivo večeras na račun kuće!“
„Nije li i inače? I stvarno moraš da prestaneš da me zoveš ’mala’ – prekosutra punim tridesetu!“
„Pft, sa svojih šezdesetak, mogu i ’bebo’ da te zovem ako mi se ćefne!“, široko se osmehnu Đorđe.
Sara zakoluta očima. „Neka, i ’mala’ je i više nego dovoljno.“
„Elem, kad smo već kod misterija…“, reče Đorđe uozbiljivši se. „Jesi li našla onu nestalu devojčicu?“
Sari se smrklo lice. „Jesam.“
„Jesi?“, upita Đorđe ne gubeći nadu uprkos izrazu njenog lica.
„Da… Kasno… Već je bila mrtva… Ubijena…“
„Dovraga…“, tužno reče Đorđe.
Sara žalosno klimnu glavom.
„A ubica? Jesi li njega našla?“
„Jesam…“
„I šta si uradila s njim?“, upita on već strahujući od njenog odgovora.
„Recimo samo da… On bi želeo da je mrtav…“, reče Sara glasom u kom su se gorčina i hladnoća borile za prevlast.
Đorđe se naježi. Nije mogao ni da zamisli šta bi jedna gnevna veštica mogla da učini ubici nevinog deteta, ali bio je ubeđen da bi ga mesecima morili košmari kada bi znao. Sara jeste bila dobra devojka, ali zlo nije tolerisala i, kad god bi joj se ukazala prilika, kažnjavala bi ga surovo.
„Odoh…“, reče Sara ustajući. „Mogu na zadnji izlaz?“
„Naravno…“, reče Đorđe naginjući se preko šanka kako bi mogla da ga poljubi u obraz.
„Vidimo se sutra, čika Dorđe! Čuvaj se!“, doviknu mu Sara odlazeći.
„I ti, mala…“, prošaputa Đorđe za njom.
Čim se našla na ulici, duboko je udahnula svež noćni vazduh. Volela je barove, ali dim koji je njima hrao je prezirala.
„Tvoj dečko? Da li to znači da sad mogu da spavam na tvom krevetu?“, upitao je beli plavooki mačak.
„Seb, moraš priznati da je bila baš dobra fora – jesi li mu video facu?“, iskezila se Sara.
„Mislim da bi bio podjednako šokiran i da si mu rekla da sam demon u obličju mačke iz kog crpiš svoje veštičije moći.“, nonšalantno odvrati Sebastijan.
„Meh, istina je tako dosadna…“
„Privatni detektiv Sara Blek?“, upita dečak prilazeći joj.
„Da…“, pažljivo potvrdi Sara osmatrajući ulicu uzduž i popreko. Zašto bi je tako mali dečak, od sedam, možda osam godina, tražio ovde u po noći.
„Pismo za Vas“, reče dečak, pruži joj kovertu zapečaćenu grimiznim voskom i otrča niz ulicu čim ju je preuzela.
„Sranje…“, opsova Sebastijan.
„A?“, upita Sara razgledajući kovertu sa svih strana.
„Znam taj pečat… Otvori ga…“
Sara polomi vosak i izvadi pismo iz koverte.
Draga gospođice Blek,
Želeo bih da Vas vidim večeras povodom usluge koju mi dugujete. Molim Vas da mi se pridružite u mom apartmanu u centru grada. Adresu ćete naći ubeleženu u Vašem telefonu. Molim Vas da krenete odmah – čekam Vas.
Do skorog viđenja,
Princ
„Princ?“, upita Sara iako je već znala o kom se princu radi.
„Koliko prinčeva kojim duguješ uslugu poznaješ?“, nervozno odvrati Sebastijan. Kada te Đavo zove da unovči uslugu, to je retko dobar znak.
Sara izvadi telefon iz džepa i pretraži kontakte za „Princ Tame“ – adresa je bila tu.
Pola sata kasnije, nervozno je pokucala na vrata Prinčevog apartmana. Čula je korake sa druge strane i vrata se otvoriše. Pred njom je, u elegantnom crnom odelu, stajao mladić grimizne kose i smaragdnih očiju. Pred Sebastijanom je, s druge strane, stajao mladić grimizne kose i svetloplavih očiju. Pričeve oči je svako video u boji svojih.
„Ah, Saro, drago mi je da Vas ponovo vidim! Uđite, uđite!“, reče Princ uz široki osmeh. „Sebastijane…“, dodade i klimnu glavom plavookom mačoru.
Nakon što su ušli u apartman, ponudio je Saru da sedne, a zatim i sam seo naspram nje.
„Pre svega… Možemo li da pređemo na ’ti’? Zaista nisam ljubitelj persiranja…“, upitao je.
„Naravno…“, nesigurno je odgovorila Sara. Milion misli joj se rojilo glavom. Nije znala šta da očekuje od njega. Da li bi trebalo da ga se plaši? Mislim, on je ipak Đavo! Zašto ga se ne plaši? Da li nešto nije u redu sa njom? Zašto je tako fin? Da li je i prošli put bio toliko fin? Moguće… Šta želi od nje? Kakvu će uslugu zahtevati? Nadala se da neće tražiti da učini nešto zaista zlo – ne veruje da bi mogla sebe da natera na tako nešto… Ali šta će se desiti ako odbije? Nadala se da neće morati da otkrije…
„Sjajno! Onda, da oboje ne bismo gubili vreme, možemo odmah da pređemo na posao… Treba mi usluga…“
„U redu…“, tiho reče Sara blago se zgrčivši u stolici u iščekivanju.
„Naravno, nakon što mi ušiniš tu uslugu, smatraću tvoj dug u potpunosti isplaćenim! Usluga za uslugu, da tako kažem, jelte. Ja sam tebi godinama ranije podario Sebastijana, a ti ćeš za mene sad nekog da pronađeš. Zvuči fer?“
„M… Ovaj… Da… Da, naravno…“, uspe nekako da ispljune Sara iznenađeno. Da pronađe? Samo da pronađe nekog? Zar je zaista toliko lako? Mora da ima neka caka… Zar ne?
„Sjajno! Za ovo mi treba neko sa veštinama baš poput tvojih. Izgubio sam, da tako kažem, nekog ko mi je veoma važan, po ljudskim standardima sad već davno, i nikako ne mogu da ga pronađem – rekao bih da neko, ili nešto, blokira moje pokušaje da ga lociram. Zato mi i treba detektiv – moje moći su beskorisne, a samim tim će biti i tvoje veštičije, pa ćeš morati da se osloniš na svoje detektivske.“
„Ok… Razumem.“, reče Sara. Dobro ni to nije tako strašno. Bila je prilično dobar detektiv, čak i bez svojih veštičijih moći.
„Ovo je njegova slika od pre skoro dvadeset godina… Znam, znam, ali šta ćeš, rekoh da sam ga davno izubio.“
Sara uze sliku iz Prinčeve ruke i spusti pogled na lice zgodnog momka oštrih crta lica i nebeskoplavih očiju. Obično nije padala na lepotane, ali dah joj je ovaj put ipak malkice zadrhtao. Na tren se zapitala šta li Đavo želi s njim, ali je odmah to pitanje izgnala iz glave – njeno je bilo samo da ga pronađe!
„Saro… Pronađi ga za mene i kvit smo. Na svom telefonu ćeš naći sve što znam o njemu. Fajl nosi njegovo ime – Adam.“
Autor: Miroslav Stojković ◊ Izvor fotografije: Luca Bravo, Unsplash.com
