Sedeo je za šankom i zurio u burbon u svojoj čaši. Podigao je pogled i osvrnuo se oko sebe osmatrajući kafić u kom se nalazi.
„Dobro je,“pomislio je,“niko me ne primećuje. Niko ne sumnja… I dalje niko ne opaža da sam drugačiji. I dalje mogu da se stopim s masom. I dalje sam praktično nevidljiv…“
„Ćao!“, prenuo ga je melodičan ženski glas. Pogledao je u pravcu rumenih usana koje su ga pustile ka njemu, a zatim je podigao pogled ka azurno plavim očima koje su ga stidljivo gledale.
„Um… Ćao…“, zbunjeno i pomalo uplašeno je uzvratio.
Devojka azurno plavih očiju mu se nervozno osmehnula sklanjajući pramen kose sa čela.
„Ovaj… Ja sam Natalija.“
„Lazar…“, izmislio je ime na brzinu. Mada, nije ni imao osećaj da laže. Štaviše, pre oko dvesta godina, to mu je i bilo ime.
„Zapazila sam te kako sediš ovde sam, pa sam se pitala da li bi možda želeo da se pridružiš mom društvu i meni? Mi smo tamo za onim stolom… Imamo mesta…“, stidljivo ga je pozvala skrećući pogled i crveneći u licu. Bilo je i više nego očigledno da joj se sviđao, a lagao bi kada bi rekao da nije bilo obostrano.
„Hvala ti na pozivu, zaista, ali… Čekam nekog.“, odbio je njen poziv što je ljubaznije mogao.
„Oh, u redu… Nema problema… Ovaj… Drago mi je da smo se upoznali, Lazare.“, brzo je odvratila i još brže se vratila svom društvu.
„I meni je drago… Natalija…“, prošaputao je za njom.
Međutim, nije bila istina da je nekog čekao. Koga bi ON mogao da čeka? Ženu? Devojku? Prijatelja? Ne… Svi koje je ikad voleo, svi do kojih mu je nekada bilo stalo su već odavno otišli, ako ne na drugi kraj ovog sveta, onda u neki novi, daleki i njemu nepoznati svet. Ako je nešto naučio za svojih dve hiljade i kusur godina onda je to da ljudi uvek odu… Uvek ga napuste… Nekad svojom voljom, a nekad jednostavno zato što je došlo vreme.
Jedino on ostaje. Jedino je on konstanta ovog sveta. Ljudi odlaze, a on ostaje. I uvek, ali uvek, bez izuzetka, boli… I bez obzira što je to doživeo gotovo hiljadu puta, ne biva nimalo lakše. Zato je rešio da se više neće vezivati. Doneo je odluku da više neće izlagati svoje srce toj patnji. Rešio je da žrtvuje ljubav, prijateljstvo i bilo kakvu bliskost, kako bi se poštedeo boli rastanka.
Eh, ali kakva su to bila prijateljstva! To su bila prijateljstva o kojima su mogli romani da se pišu, a o nekima su, bogami, i bili napisani! A tek ljubavi… Oh, to su bile ljubavi dostojne najdivnijih stihova ikada napisanih. To su bile ljubavi od kojih tutnji srce i zastaje dah! Ljubavi koje se nikada ne zaboravljaju, pa čak ni nakon više od dve hiljade godina…
Uzdahnuo je, opsovao sebi u bradu, eksirao burbon i ustao sa stolice.
Prišao je Natalijinom stolu, tapnuo je lagano po ramenu i kada se okrenula sa osmehom upitao: „Da li poziv i dalje stoji?“
Ona mu je samo stidljivo uzvratila osmeh i pokazala rukom na praznu stolicu kraj sebe. Dok je sedao kraj nje u upoznavao njeno veselo društvo kroz glavu mu je prošla misao: „Vredi, i uprkos bolu, ipak vredi.“
Autor: Miroslav Stojković ◊ Izvor fotografije: shutterstock.com
