Ja sam tvoj Đepeto i
narast će ti nos samo ako ja poželim da se to desi.
Mogu da te obojim
voštanim bojama. Mogu da ti udahnem život ali to već jesam. Živiš i šetaš se po mojim bilješkama.
Možemo otići u Meksiko!
A ti kažeš da se nećemo ni vratiti. Živjet ćemo u kući bez krova i gledati zvijezde. Ipak mi se više sviđa kuća sa drvenim trijemom i pogledom na beskrajno prostranstvo ispunjeno kaktusima. Gringo i go go dancer. Ludi smo i svi to znaju osim nas dvoje. I zabavljamo se na bijelom papiru ispunjenim štampanim slovima. U riječima živimo ispunjeni emocijama bez kojih smo ostali u nekom drugom životu. Voliš moje šarene haljine a ja ono divlje gringovsko u tebi. I dok sanjamo na škripavom krevetu iznad nas ventilator guši zvuk okretanja ploče Lane Del Rey. I mirišeš mi kosu, a ja šutim i ne dišem.
I možda se i zaljubim u
tebe. Možda te i zavolim jer niko mi ne izvuče osmijeh poput tebe. I na nekom od krajeva u bolničkom krevetu kada budem stara otplesat ćeš mi striptiz uz držač za infuziju i izvući mi posljednji osmijeh.
Od tebe mogu da
napravim ljubav ali mi se ne da. I imaš plave oči kao nebo iznad Meksika. I nikada ti neće biti jasno zašto volim da letim… i uvijek odletim daleko od početka. Ali ću jednom da se spustim kraj tebe i odbacim krila.
Piše: Luna Hodžić
