Samo unatraške i u nedogled sam umeo da osećam…
Te su godine i bile takve – sve je nekako bilo unatraške i u nedogled.
Sve sem nje.
Ona je čvrsto stajala na svojim niskim štiklama i ljubila me u obraze crvene od vrućine.
Avgust je bio. I tako sam i voleo da je pamtim – po avgustu, letnjoj vrućini, morskom vazduhu i slanim usnama.
Zvala se Una…
Baš kao i hiljade drugih Una.
Imao je i Selindžer svoju, posle je i Momo jednu spomenuo, a ja sam o toj “mojoj” naglo prestao da govorim.
Jednog jutra, sasvim spontano…
Kao da je nikada nije ni bilo.
Samo sam je prećutao…
Prestao sam jer sam se umorio od priča o njoj. Znao je Mesec svaku pegu na njenoj koži, znale su zvezde svaku njenu zavrzlamu, znale su kafane svaku našu svađu.
Prestao sam i nastavio sa životom.
Tamo gde smo mi stali, tamo je stao čitav svet.
Govorili su ljudi da je to jedini ispravan način. Da zaboravim, da ne spominjem, da nastavim dalje.
I postao sam novi čovek preko noći. Neki ozbiljniji, odgovorniji lik, koji pažljivo gleda kuda ide i kome se poverava.
Takav sam i dok ovo pišem. Takvog me svi znaju.
Onog sa gitarom na leđima samo Una pamti…
Taj je zauvek njen.
I Bog zna kako mi je to uspevalo.
Ubedio sam sve poznanike, komšije, buduće devojke i žene. Ubedio sam čak i sebe, da je to bio neki sasvim šašav period i da je Una plod moje lude mašte.
Devojka crne kose, na obali Egejskog mora, koja me ljubi kao da sutra ne postoji – to tako nestvarno zvuči, a istina je da ništa stvarnije od toga nikada nisam doživeo.
I sada, šesdeset godina kasnije shvatam gde sam pogrešio.
Desilo se to jednog dana u saptembru, kada smo se vratili sa puta.
Bili smo još uvek zaneseni talasima koje smo ostavili za sobom. Držao sam u ruci njenu malu, belu ruku. Iza uveta joj je bila zadenuta ruža koju je negde usput ubrala.
Una.
Moja Una.
Tako je nežno govorila, tako je lepo ređala slogove. Kao da su joj reči od šećera.
Una.
Moja Una.
Moja prva ljubav.
Tog dana je trebalo da ispijamo italijansko vino na terasi mog stana. Tog dana je trebalo da joj izjavam ljubav. Tog dana bih je pitao da mi bude žena. Tog dana bih joj na gitari odsvirao akorde posvećene njoj. I ona bi mi spustila usne na čelo. A onda bih je podigao do oblaka.
I rekla bi “Da” i sto puta bi to ponovila.
Bila bi zauvek moja Una.
Ali smo zakasnili…
Vremena je bilo nedovoljno, a ljubavi na pretek.
Ispustio sam njenu ruku ispred ulaza u sokak. Obećala mi je da će doći čim Sunce zađe i poljubila me je u ugao usana.
Una.
Moja Una.
Istog dana je prvim vozom otišla daleko.
Na poslovni put – rekao je njen otac.
Okani se tih probisveta – rekla je njena majka.
Zamišljao sam kako je odvlače na stanicu.
Zamišljao sam kako plače u kupeu.
Zamišljao sam kako me zaboravlja posle par meseci.
Zamišljao sam kako se udaje za drugog.
Otišla je.
Okanula se.
I nikada se više nije ni javila.
Istini na volju, ja nikada nisam ni zvao. Ljudi su rekli da je to jedina ispravna stvar. Ljudi su rekli: Ne stavljaj ljubav na prvo mesto. Ljudi su rekli da će vremenom biti lakše.
I sada, posle šezdeset godina, mogu da vam kažem da ljudi nemaju pojma.
Pogrešio sam kad sam dozvolio da me ubede da osećanja imaju granice.
A samo unatraške i unedogled treba osećati.
Samo tako treba i voleti.
Tako kako sam ja jednog avgusta volelo jednu Unu…
Samo Unu,
moju Unu,
i nikada nikoga više.
Autor: Anđela Češljarac
