Još pre dve godine, sa nepunih petnaest, došla je do bitnog zaključka. Ljudi se dele na dve vrste: oni koji su rođeni da bi živeli, i oni koji su se rodili da bi umrli. Sebe je svrstavala u ove druge.
Oduvek joj se činilo da ne ume da živi. Život, uopšte, nije imao smisla – bar ovaj njen. Išla je redovno u školu i dobar deo dana provodila nad knjigom zato što su je roditelji odmalena učili da bude vredna i odgovorna. Zabavljala se sa dečkom u koga i nije bila zaljubljena, uglavnom zbog toga da ne bi bila sama. Gluvarila je sa drugaricama po klubovima i kafićima najviše zato što su to svi njeni vršnjaci činili. A nju, zapravo, ništa od toga nije zaista zanimalo. U stvari, nije joj bilo bitno. I da je moglo uvek da bude po njenom, najradije bi po čitav dan ležala na krevetu u svojoj sobi i buljila u zamišljenu tačku na tavanici. Ne bi se mnogo potresla ni kada bi joj u tom trenutku grom spalio kuću do temelja. Jednostavno, bila je savršeno ravnodušna prema svemu. U životu je imala samo jednu želju – da umre.
Nije htela da bude od onih jadnika kojima se život zgadio, pa su rešili da skrate sebi muke trovanjem, sečenjem vena, skakanjem s mosta i gomilom sličnih morbidnih i izuzetno nehigijenskih gluposti. Htela je prosto da umre. Da se sruši sama od sebe na ulici, u kupatilu, dnevnoj sobi, učionici. Ili da se jednostavno jednog jutra ne probudi. Da, bila je to njena životna želja – prosto umreti. Nije nikome i nikada govorila o tome, uglavnom zato da ljudi ne bi pomislili da je ćaknuta. Nije da joj je bilo preterano stalo do tuđeg mišljenja, ali ipak, bilo je pomalo bezveze da komšije pričaju njenima kako im je kćer zrela za ludnicu. Jedino što je učinila u skladu sa svojim stavom bilo je da uz svoju već prirodno crnu kosu uskladi odeću identične boje (neko bi možda rekao, identičnog odsustva svetlosti). Izgledala je tako već skoro godinu dana. Otac je već nekoliko puta gospođi mami diskretno pominjao jednog dobrog dečjeg psihijatra kojeg mu je preporučio prijatelj sa posla. Ipak, majka je bila uporna u ideji da devojku treba pustiti na miru. To je svakako bezazlena pubertetska faza koja će, kad-tad, proći sama od sebe.
Te noći uzaludno je pokušavala da zaspi. Sutra je imala važan test iz hemije za koji je uopšte nije bilo briga, ali je zadato gradivo spremila do savršenstva. Zato što je radna i odgovorna, i… valjda iz navike. Ceo njen život je to i bio – navika. Glupa, dosadna navika koju je nekako trebalo prekinuti. Misli joj je na tren poremetio tup udarac u prozorsko staklo. Nije se čak ni trgla, ionako joj je bilo svejedno. Sigurno je bio Nikola, njen dečko. Imao je običaj da joj u pola noći gađa prozor kamičcima, a kada bi mu otvorila, uspentrao bi se uz drvo koje je raslo tik uz njenu kuću i ušao kod nje, da razgovaraju. Bio joj je sused i često je patio od nesanice i iznenadnih napada nedostajanja u kojima je prosto morao da je vidi. Dosada od čoveka… Svetleće kazaljke na časovniku pokazivale su tri minuta posle ponoći. Dobauljala je do prozora i otvorila ga, a onda se vratila u krevet i navukla ćebe preko glave, mada je u sobi već bio mrkli mrak. Nakon malo lupkanja i šuškanja oko prozora, čula je nekoliko pažljivih koraka kako prelaze sobu. Nestali su negde kod njenog kreveta.
„Milena Jović?“, pitao je duboki glas negde iz mraka.
Ne, to definitivno nije bio Nikola. Pomolila je glavu ispod pokrivača i protegla ruku da upali stonu lampu. Narandžasta svetlost obasjala je nepoznatog mladića koji je potpuno spokojno stajao pored nje, kao izrastao iz tepiha. Mladić u crnoj majici i crnim farmerkama, sa dugom crnom kosom vezanom u rep i srebrnom minđušom na levoj obrvi. Pogledala ga je malčice podozrivo – ipak joj je potpuno nepoznat lik stajao nasred sobe. Mada, istini za volju, nije se previše uznemirila.
„Da, ja sam. Slušaj, ako hoćeš pare, sve što ja imam je u fioci radnog stola. Ako planiraš da me ubiješ, požuri pa da završimo i s tim, može?“
„Ne, ne… Grešiš, curo. Ali i ja sam pomalo kriv što se nisam predstavio, s obzirom na to da sam ti tako banuo u kuću u ovo doba noći. Drago mi je, ja sam Smrt“, rekao je neznanac i pružio joj ruku, nasmešivši se skoro neprimetno.
Milena se prvi put u životu smejala od srca. Smrt?! Sjajan štos, samo što je ona isuviše bistra da nasedne na takvu glupost. Dok se valjala po krevetu gušeći smeh da ne probudi ukućane, momak je i dalje mirno stajao.
„Smrt, kažeš? A gde su ti kosa i crni ogrtač, i što si kog đavola ulazio kroz prozor, što se nisi prosto… stvorio? Daj, molim te… Nisam se skoro ovako smejala…“, kikotala se i govorila isprekidano od smeha. Mladić je poprimio blago uvređen izraz lica.
„Slušaj me dobro, mlada damo“, rekao je ozbiljnim tonom, što je Milenu bacilo u nov napad smeha, budući da je g. Smrt delovao svega par godina starije od nje. „Za svojih dva biliona i trista milijardi godina nisam doživeo da mi se neko ovako drsko podsmeva. Prvo, ogrtači i kose već odavno nisu u modi, sada se odevamo mnogo prefinjenije. A drugo, ušao sam kroz prozor jer sam smatrao da ću te previše uplašiti ako se budem samo, kako ti kažeš, stvorio. Čak sam se bojao da ćeš se toliko šokirati da nećeš moći da potpišeš ugovor.“
„Ugovor?“, pitala je već nešto ozbiljnije.
„Da, naravno, predsmrtni ugovor. Znaš, mislio sam da si malo bolje upoznata sa tim, s obzirom na to da već dugo želiš da umreš.“
„Kako znaš da želim da umrem?“ Milena je sedela na krevetu razrogačenih očiju. Naravno da je htela da umre, ali mislila je da će je nakon toga jesti crvi. Nije verovala u život posle smrti, a pogotovo ne u Smrt u obliku u kome je stajala pred njom. Zapravo, već je privukao sebi stolicu i udobno se smestio preko puta nje.
„Molim te!“, pogledao je u nju kao da je izrekla neviđenu glupost. „Hej, ja sam Smrt, to mi je posao! Bez uvrede, ali stvarno sam očekivao da si bistrija… Ugovor, moliću!“, jednostavno je naredio, a nekoliko belih listova papira stvorilo mu se niotkud u rukama. „Znaš, ovo inače nije običaj, ovi ugovori, to inače potpisuju isključivo samoubice… i ti. Da ti objasnim kako ide, pošto vidim po tvom tupom pogledu da ti nije baš najjasnije. Kad se na zemlji neko rodi, Bog i Đavo izvlače slamčicu…“
„Slamčicu?“ Milena je po prvi put u životu bila u totalnoj konfuziji.
„Pa da, uglavnom, ponekad bacaju i kockice. Elem, ko izvuče veću slamku, odnosno dobije veći broj, dobija i smrtnika. On odlučuje o tome kada i kako će ovaj umreti, a onda ja odem da završim svoj posao. Samoubice su posebna kategorija i za njih sam zadužen samo ja. Dođem, donesem predsmrtni ugovor, nagodimo se i svi su srećni. E sad, ti nisi baš tipičan samoubica, ali rešili smo da te stavimo u tu grupu. A sada, da pređemo na ugovor!“
„Čekaj, ali kako znaš da neko hoće da se ubije?“
„Imamo detektor samoubilačkih misli, naravno. Daje nam imena i adrese potencijalnih kandidata, pa nam je lakše da dođemo na vreme. Ali, da ne dužimo više, evo ugovora. Ime i prezime… Dobro, to smo utvrdili… Datum rođenja 16. oktobar 1990, datum smrti 24. maj 2007, tj. danas. Vreme smrti… Nadam se da ti odgovara 6:23, to je jedini slobodan termin.“ Milena je klimala glavom, nesposobna da kaže bilo šta. „E, sad, šta bi najviše volela – saobraćajnu nesreću, napad serijskog ubice, strujni udar…“
„Prirodnu smrt, ako može“, rekla je naglas ono što je priželjkivala već toliko vremena. Životna želja joj se ostvarivala, pa ipak, bila je prestrašena.
„Odlično, dobar izbor!“ Momak je vedro okretao drugu stranu ugovora. „Biću ljubazan da ti pročitam sadržaj. Slušaj veoma pažljivo. Potpisivanjem predsmrtnog ugovora gorenavedeni klijent (samoubica) obavezuje se da se dobrovoljno odrekne svog života u vremenu i na način naznačenim na prethodnoj strani. Po izvršenju ugovora klijent ne sme da stupa u bilo kakav kontakt sa živim licima i nema pravo da na već overeni ugovor podnosi žalbe ili zahteve za njegovu izmenu. Obavezuje se da se najkasnije trideset minuta nakon smrti javi u Smrtni sud, gde će biti doneta odluka o daljem mestu boravka (Raj, Pakao ili Čistilište). Na odluku Suda takođe je nemoguće podneti žalbu. Kratko i jasno. Ako se slažeš sa pravilima, potpiši evo ovde. Penkalo!“ Pisaljka mu se stvorila u slobodnoj ruci i zajedno sa papirima tutnuo je Mileni u ruke, kažiprstom joj pokazujući na praznu liniju pri dnu strane. Zurila je u mesto na koje je trebalo da stavi svoj potpis, skoro ne dišući. Olovka koju je držala bila je teška kao da je sačinjena od olova, ali je, naravno, bila nepogrešivo crne boje. Mladić je nestrpljivo gledao u njene ruke koje su ukočeno stajale iznad bele hartije, plašeći se da je dotaknu.
„Halo, Milena, jesmo li još tu? Brže malo, nemam ja sve vreme ovoga sveta, znaš li da u narednih pola sata treba da skratim muke još desetorici jadnika poput tebe? Potpisuješ ili ne?“ Lupkao je prstima po svojim kolenima u crnim pantalonama.
Milena je bila zbunjena. Čeznula je za smrću godinama, a sada, kada je bila nadomak ostvarenju svog sna, kolebala se. Ipak, stara želja nadvladala je trenutni šok. Sasvim polako, spustila je vrh teške pisaljke na površinu hartije i napisala svoje ime, pa prezime. Drhtala je.
„Odlično, dobra devojka! Pečat ću da stavim kad stignem u kancelariju. Bilo je lepo sarađivati sa tobom, ali sada stvarno moram da krenem, posao ne može da čeka! Moj pomoćnik će doći po tebe da te dovede do suda nakon što… znaš. Drago mi je što smo se upoznali, do skorog viđenja!“ Stisnuo joj je ruku u znak pozdrava, namignuo i nestao. Ovog puta nije koristio pomoć prozora i drveta. Jednostavno, više ga nije bilo. Poslednje što je videla bio je odsjaj srebrne minđuše iznad njegovog levog oka.
Ostavši sama u svojoj sobi, našla se u ponoru užasa. Šta je to pobogu učinila? Pogrešila je, ali bilo je kasno. Pustila je Smrt da ode sa glupim ugovorom, njenim potpisom i njenim životom. Zarila je lice u šake i plakala kao nikada ranije. Sećala se roditelja, Nikole, društva, škole… Svega što više nikada neće videti, svega čega se zauvek odrekla. Po prvi put nije bila ravnodušna i nije joj bilo svejedno. Kajala se, gorko se kajala, ali bilo je svršeno. Smrt je verovatno već gurala nekog depresivnog psihopatu sa petnaestog sprata i nije imala nameru da se vrati i pita je želi li možda da se predomisli. Zaspala je na jastuku mokrom od suza, žaleći za jutrom koje će osvanuti bez nje. Pa ipak, bila je svesna da je samo dobila ono što je i tražila.
Sat je pokazivao 7:15. Alarm je pištanjem probijao bubne opne u želji da najavi vreme buđenja. Milena se promeškoljila u krevetu, a onda naglo otvorila oči. Smrt, ugovor, Pakao… Sve joj je u sekundi prošlo kroz glavu. Videla je belu tavanicu iznad sebe. Mora da su je odveli u Raj… Skočila je iz postelje i na bosim tabanima osetila mekani tepih. Zbunjeno je zagledala svoje ruke i mrdala prstima. Uštinula se za butinu i prigušeno jauknula od bola. Dodirivala je svoju kosu, nos, usne, dlanove… Sve je bilo tu, kroz svaki deo njenog tela tekla je mlada krv i svaki njen atom živeo je svojim malim životom.
„Živa sam, živa, živa…!“, nije mogla da zaustavi radosne povike koji su joj se otimali iz grla. Po prvi put je istinski osećala da živi, da postoji, da njeno postojanje ima smisla, i zbog toga bila iskreno srećna. „Smrt ne postoji, sve je bilo samo san, samo ružan san…“ Smejala se slobodno i glasno, preplavljena talasom olakšanja. Navukla je cvetnu haljinu koju je dobila od majke za rođendan a nikada je nije obukla, zgrabila školsku torbu i jurnula niz stepenice, laka poput letnjeg povetarca. „Volim vas mnogo, vidimo se posle škole!“, viknula je matorcima na ulaznim vratima, nakon što ih je oboje slatko cmoknula u obraz. Njen otac bezuspešno je pokušavao da se iza dnevnih novina sakrije od ženinog pogleda koji je razgovetno govorio „rekla sam ti“.
Život više nije bio besmislen i nije ga trebalo prekidati. Da, smrt je i dalje stajala tu negde, u Mileninim mislima, ali bila je smeštena u daleku, daleku budućnost. Trebalo je umreti, ali ne sada. Sada je trebalo jednostavno raširiti ruke i primiti nadolazeći život u zagrljaj, prihvatiti ga kao dragog prijatelja, bez obzira na to kakav je njegov smisao. I to je i učinila. Prepustila se. Zavolela je život, zavolela je sebe, svoju porodicu, prijatelje, svog Nikolu. Otkrila je da ume da voli, da se raduje, da uživa, bude ponosna na sebe i svoje uspehe. Počela je da živi.
Rođendanska žurka njene drugarice Jovane bila je blago rečeno fenomenalna. Milena je skakala i vrištala do poslednjeg atoma svoje snage. Zavolela je muziku, uživala je u igri. Ponesena atmosferom i svojom novom životnom snagom, nije ni primetila da su se gosti polako razišli i da su u praznom kafiću ostale samo ona i Jovana. Ponoć je bila davno prošla, pa su i njih dve morale da krenu kući. Dok je, već pomalo umorna, išla prema izlazu iz kafića, nešto ju je nateralo da se okrene. U praznoj prostoriji, za šankom, sedeo je mladić obučen u crno, sa dugom crnom kosom vezanom u rep i srebrnom minđušom na levoj obrvi. Gledao je pravo u nju, a u ruci je držao bele listove papira. Dugim, tankim prstima pocepao je hartiju na dva dela, pa zatim ponovo i ponovo, sve dok se oko njega nisu razleteli bezbrojni komadići uništenih stranica, svetlucavi poput konfeta. Kroz oblak lepršavih komadića hartije pogledao je ravno u oči, nasmešio se i vragolasto joj namignuo.
„Jovana, molim te, pogledaj onog mladića tamo, sedi za šankom…“, promucala je vukući za ruku svoju prijateljicu koja je upravo izlazila u svežu letnju noć.
„Milena, za šankom nema nikoga, kafić je prazan, ostale smo poslednje! I požuri, molim te, pobeći će nam bus, moraćemo pešice kući…“
Izvor fotografije: favim.com
