Umorna sam.
Danas sam napunila kadu i potopila lice.
Jednostavno sam ležala tako, sve dok mi nije zafalilo kiseonika. Onda sam izronila i udahnula duboko. Pluća su se punila vazduhom. Telo se uzdiglo iznad vode. Zujanje u ušima je na momenat stalo. Onda sam opet zaronila…
Trajalo satima. Dolivala sam vodu. Potapala sam lice. Prijala mi je toplota na koži, pomešana sa hladnoćom keramike koju sam dodirivala stopalima. I prijala mi je samoća. Osećala sam se slobodnom u vodi.
A i bila sam umorna…
Mišići su mi se grčili I stezali danima.
Bio mi je potreban odmor. Predah. Tišina.
Dosta sam bila jaka i čelična. Želela sam da se slomim na komade. Da se istopim. Da se isplačem. Da zamračim stan i upalim mirisne štapiće. Da ležim na podu i gledam u plafon. Da mi misli lutaju. Da ih se oslobodim.
Prošla je još jedna godina. I sve mi se čini da sam je preskočila jureći za njom. Kao da sam sinoć legla da spavam uplakana i kao da sam se ovog momenta probudila iz sna. I ko zna koliko sam iskrenih osmeha zaobišla praveći se da sam nasmejana. Bila sam svako, samo da ne bih bila ono ko sam.
Ali sam umorna.
Umorna sam od laganja. Laganja sebe i laganja drugih. Umorna sam od zavaravanja. Od velikih igrača i malih igrica. Od slušanja, praštanja, tešenja, tapšanja po leđima. Od muzike koja mi ne prija, razgovora koji nikuda ne vode i ljubavi sa rokom trajanja. Umorna sam od savršenih frizura, našminkanih kapaka i puderom skrivenih mana. Umorna sam od sladunjavih reči i podlih misli.
I od dvosmislenih izjava, upakovanih uvreda i zapakovanih emocija. Dosta mi je hladne kafe, prekrštenih nogu i visokih potpetica.
Od sutra ću trčati bosa mokrim trotoarima, nenašminkana i čupava. U širokoj košulji i još šireg osmeha. Plesaću na ulici i psovaću ako mi se psuje. Pa neka me osude i neka mi se čude.
Jer umorna sam od pretvaranja i zavaravanja. Od etiketa i naziva. Od brojeva i pravila.
Zato što živimo tuđim životima, nikada ni nećemo biti zadovoljni svojim.
A ja sam se stvarno umorila…
I bio mi je potreban samo predah od stvarnosti. Neki beg nazad u sebe…
Zato sam napunila kadu i isprala sam tugu sa kože. Isprala sam i poglede zalepljene po svom telu. I sve one mlake dodire i suve poljupce.
Jer umorila sam se od pretvaranja da sam neko ko nisam, da bih se dopala ljudima koji mi nisu ništa. Patim, sutra ću to svima reći. Usamljena sam, priznaću. Dosta mi je toga da mamim osmehe drugima, a da svoj zaboravljam.
Umorna sam od ovog života.
Umorna sam od onog što je ispravno.
Natočiću još vode i sklopiću oči.
Kada svane svi će znati da sam se pretvarala.
Napokon ću biti ono ko jesam.
Napokon ću se odmoriti…
Autor: Anđela Češljarac ◊ Izvor fotografije: pinterest.com
