Umorila sam se. Priznajem. Nema me, čak ni u tragovima koje kiša ostavlja na prozoru. Nema me ni u prašini koju vetar diže za sobom, spremajući se da razbije nebo i spusti na nas nesvakidašnju oluju. Nisam tu.
Tako nikakva, punih očiju i suvih obraza, nestajem svaki put kada sunce zađe. Počinjem da dišem tek kada se pojavi moj stari prijatelj, mesec, i kada mu ispričam koliko me je ovaj dan umorio. Koliko me je prokleto sunce istrošilo terajući me da se smejem. Zaranjam glavu u jastuk i tonem duboko u tamu. Tu sam sigurna. Svoja. Prija mi, jer mogu da budem ono što zaista i jesam. Mogu da dopustim sebi da zadrhtim i da mi se omakne po koja, danju nedozvoljena misao. Mogu čak i da nateram svoje demone da zaplešu sa mnom po minskom polju mojih misli i nadanja.
Izgubiću, znam. To je ruski rulet. Zgaziću na sopstvenu minu i eksplodiraće sve što sam godinama sakrivala u njoj. Ali, jedno je sigurno, mesec mi na tome neće zameriti. Dok ovako poluživa visim o koncu, pitam se, hoće li se ikada završiti? Hoću li ikada sići sa ovog ringišpila? Da li ću zaista moći da odem, tiho i mirno, kao da me nikada i nije bilo, da spokojno zaspim znajući da sunce više neće dolaziti i peckati me? Da li ću konačno uspeti da ga oteram i da se izbavim iz njegovih zlih kandži koje su zaslužne za sve pukotine koje posedujem? Zaista sam se umorila. Možda je sada pravo vreme za ples.
Autor: Anastasija Osmanović ◊ Izvor fotografije: pixabay.com
