„Au! To je bolelo…“, reče Lazar vadeći nož iz svojih grudi.
Razbojnik je u neverici gledao ranu na Lazarevim grudima koja mu se pred očima zatvarala. On to nije znao, ali Lazar je priželjkivao smrt, svakog dana, iako je znao da ona neće doći. I dalje je svoju besmrtnost video isključivo kao prokletstvo. Dobro, možda ne baš isključivo… Da nije besmrtan nikada ne bi upoznao Nataliju, kao ni mnoge druge fascinantne ljude koje je imao čast da sretne u proteklih dvadesetak vekova. To je bio blagoslov njegovog prokletstva…
„Šta si ti?!“, preneraženo je upitao razbojnik.
„Umoran…“, iskreno je odvratio Lazar, a zatim pesnicom uspavao čoveka.
Seo je na pločnik kraj nesvesnog razbojnika i izvadio telefon iz džepa. Hteo je da pozove policiju, ali je shvatio da bi onda morao nekako da im objasni i krvavu rupu na svojoj košulji, pa je odustao od te ideje. Bio je umoran od laganja. Bio je umoran od čuvanja svoje tajne. Bio je umoran od svog predugačkog života. Bio je umoran…
Ustao je i, ostavljajući razbojnika da leži na ulici, produžio svojim putem. Više se nije ni sećao kuda je bio krenuo pre nego što je napadnut. U šetnju? U bar? Mora da je bilo nešto od ta dva, ali sada mu je piće zaista bilo potrebno, tako da se odlučio za bar. Ušao je u jedan mali zadimljeni bar potpuno zaboravljajući na svoju krvavu košulju. Setio je se tek kada joj je šanker uputio radoznali pogled nakon što je naručio čašu burbona.
„Potukao sam se sa nekim kretenom na ulici…“, odvratio je kao da to sve objašnjava.
Šanker, rešen da gleda svoja posla, samo je klimnuo glavom i sipao mu burbon. Lazar se zahvalio, eksirao piće i odmah zatražio novo.
„Težak dan?“, upitao je duboki melodični glas.
Lazar se osvrnuo i ugledao crnokosog čoveka oštrih crta lica i očiju u kojima su se za prevlast nadmetale crna, smeđa, plava, zelena i žuta boja svih nijansi.
„Ooooo, da li mene to moje oči varaju?“, upitao je Lazar nimalo oduševljenim glasom i zatim ponovo okrenuo leđa čoveku vrativši se svom piću kao da malopre nije ni sa kim prozborio ni reč.
Crnokosi čovek je uzdahnuo i seo na stolicu kraj njega.
„Dobro, to sam verovatno zaslužio, mada…“
„Verovatno?!“, prekinuo ga je Lazar.
„Vrlo verovatno…“, uz osmejak je rekao crnokosi.
„Hmpf! Da… Šta hoćeš, Venero? Nisi me kontaktirao vekovima. Zašto sada?“
„Imao si bolje društvo od mene…“, odvratio je Venera.
„Natalija je mrtva već preko deset godina, a i pre nje sam decenijama bio usamljen, tako da ću te još jednom lepo pitati – zašto sada?!“
„Video sam Oca…“, tiho mu je odgovorio.
Lazar se naglo okrenuo ka njemu.
„Vratio se?“, upitao je u neverici.
„Ne baš… Više kao da je bio u prolazu“, priznao je Venera.
„Aha, znači i dalje ga boli ona stvar za nas…“, reče Lazar vraćajući se svom piću.
„Emanuel, on…“
„Ne zovi me tako!“, oštro ga je prekinuo. „To već odavno nije moje ime…“, tiho je dodao.
„U redu… Kako bi želeo da te zovem?“, upitao je Venera glasom punim razumevanja.
„Lazar… Tako me je ona zvala.“
„Zaista si je voleo, zar ne?“, reče Venera setno se osmehnuvši svojim šarenim očima.
„Više od smrti koja mi je večno uskraćena…“
„Zašto onda ne ispunjavaš poslednje obećanje koje si joj dao? Zašto ne živiš svaki dan kako da ti je poslednji umesto što se ovde utapaš u alkoholu?“
Lazar ga je prostrelio pogledom. „Kako ti znaš za to? Prisluškivao si?!“
„Naravno da nisam! Ona mi je rekla… Time je završila vašu ljubavnu priču.“
„Gde…“ Pukao mu je glas. „Gde je?“
„Zar moraš da pitaš?“, upitao je Venera sa toplim osmehom na usnama.
Lazar mu je uzvratio osmeh.
„Ne… Zaista ne moram…“, odgovorio je.
Nakon toga su dugo sedeli u tišini. Lazaru je tišina bila potrebna, a Venera je to poštovao. Kada je konačno progovorio, Lazarov glas je bio težak.
„Umoran sam, Venero…“, rekao je. „Zato ne ispunjavam svoje obećanje. Suviše sam umoran… Zarobljen sam na zemlji već više od dva milenijuma. Ne mogu više! Čemu? Koja je više svrha mene ovde?! Umoran sam… Imao sam na desetine ispunjenih života proživljenih punim plućima i mogu ti reći da je istina da je i jedan život dovoljan ako ga dobro proživiš, a ovaj poslednji je bio i više nego… I više nego što sam zaslužio. Spava mi se…“ Glava mu je klonula na šank.
Venera ga je tužno gledao. Znao je da je imao moć da mu pomogne, ali je takođe bio i svestan da bi to bilo protiv pravila. Pravila? Od kad je on, Venera, crna ovca porodice, poštovao pravila? Buntovan… Svojeglav!, setio se Očevih reči i doneo odluku.
„Lazare…“
Lazar nije odgovarao.
„Lazare, pomoći cu ti da zaspiš…“
Lazar je podigao glavu i upitno ga pogledao umornim očima.
„Zaista?“, izustio je Lazar, nada u njegovom glasu opipljiva.
„Da, ali…“ Venera je duboko udahnuo. „Šta ćemo sa tvojim obećanjem?“
Lazar je blenuo u njega sa blago rastvorenim usnama. Do tada nikada nije bio prekršio obečanje, a ako bi sada bacio peškir, na neki način bi kršio poslednje obećanje koje je dao Nataliji i Venera je to dobro znao. Venera je doneo odluku da će poštovati koju god odluku Lazar da donese, dovraga sa svim pravilima, ali odluka je morala biti njegova.
„Proklet da si!“, izduvao je Lazar i klonuo nazad na bar.
Venera se zadovoljno osmehnuo posmatrajući ga kako prihvata da nastavi svoj život bez kraja.
„Majstore, sipaj mi još koju, života ti…“, obrati se Lazar šankeru pružajući mu svoju praznu čašu.
Venera je podigao obrvu.
„Šta je? Večeras ću da se napijem ko da mi je poslednja noć, a sutrašnji dan, i svaki za njim, ću da živim kao da mi je poslednji iako znam da nijedan to neće biti!“, izjavio je Lazar podižući čašu ka crnokosom anđelu. „Dobro, nakon što prebolim mamurluk koji me definitivno čeka…“, dodao je smešeći se.
Autor: Miroslav Stojković ◊ Izvor fotografije: pxfuel.com
