Pristadoh da ti budem ceo svet.
Pristadoh, jer shvatih da je to moja uloga.
Ujutru sam ti brojala mladeže po leđima, uveče sam ti prstima crtala sazvežđa po ramenima.
Umetnost smo bili…
Nas dvoje spojeni u jedno.
Zagledani jedno u drugo.
Zaneseni jedno drugim.
Umetnost je bila i kafa koju smo pili.
I noći koje smo budni provodili.
I svaki dodir jagodice i kože je bio umetnost za sebe.
Onda odlučih da te naučim šta je beskonačnost.
Da ti iscrtam iskrenost pred očima.
Da ti pokažem ono još neviđeno.
Da ne gledaš na dan kao na pojavu, već kao na šansu za ljubav.
Odlučih da sa tobom podelim ono najdublje. Ono što se prećuti čak i sebi. Ono zakopano u srž.
I ono bolno juče sam ti dala, zarad srećnog sutra.
Odlučih da se stopim u tebe.
Biću tvoj život – odlučih.
Biću i razlog i ishod.
Biću i osmeh i osećanje.
Biću ti ono što niko nije.
Onda odlučih da se izgradim uz tvoju senku.
Biću tvoja stopa.
I tvoja muzika.
Bićemo valcer u tišini prolaznog.
Ja biću istorija našeg voljenja.
Ti bićeš istorija mog postojanja.
Stavio si mi ruku na srce i pitao me da li je tvoje.
Rekoh ti da je tvoje, ako ti je potrebno, ali da je srce tu da pumpa krv.
Pre bih ti umetnost poklonila, ona je večna…
I odlučih da ti pišem.
Mislila sam da biće lako, ali se začudih pred belinom papira.
Tako je lako voleti te u sebi, tako je teško o tome govoriti naglas.
Neke sam reči uspela pokidati iz razuma.
Uspela sam da ih otrgnem sa usana.
Ali je konfuzno…
Delovalo je nedorečeno i polovično.
A nije bilo tako.
Bilo je veće od nas samih.
Zato i nisam mogla, jer nisam znala za dalje od tela.
Morala sam prvo naučiti da lebdim iznad svoje glave.
Da razumem izvan svog razuma.
Da volim više od ljubavi…
I tek tad sam te napisala.
I ti si shvatio.
Jer kako i ne bi kad si sebe u meni čitao?
Kad si mi reči na jezik spuštao?
Kad si mi razumom vladao?
Kad si bio onaj nastavak mene koji mi je nedostajao?
Tad pristadoh da te vežem za sebe.
Dosta je bilo slobode.
I ptica mora sleteti da odmori.
Odmarali smo se, tako, jedno u drugom.
Ti u mom pogledu, ja na tvojim grudima.
I što smo više ćutali, to smo se više razumeli.
Dodirom bi mi spustio žmarce niz kičmu i tek bi se kod stopala umirili.
To što si u meni budio, mnogo je više od tebe.
To što si u meni zavoleo, mnogo je veće od mene.
Pristadoh da te razumem još bolje.
Jer tako si me uverljivo ljubio.
Nije ni grubo bilo, a ni sa nežnošću se nije moglo uporediti.
Kao da su nam se duše ljubile između dva sveta.
Nacrtao si me tada.
Bila sam i plava i žuta i zelena.
Bila sam i trougao i kocka i linija.
Bila sam mala i velika.
Stopila sam se sa platnom.
Niko me tu nije video, jer me niko tvojim očima nije pogledao…
Umetnost smo bili, kažem vam.
Umetnost pokreta i reči.
Savršenstvo nečega što još nema ime.
A umetnost je čudna stvar…
Nedokučiva i neispitana.
Voli da pati.
Pa tako pristadoh da ti budem patnja.
Jer da nisam na to pristala, ti nikada ne bi doživeo katarzu.
Naša nadljubav večno živi između boja i reči,
između juče i sutra, između rebara i srca,
između znanog i neznanog.
Tamo gde sve ima smisla, ali gde ta smisao drugima nema smisla.
Niko nas neće razumeti kao što smo se razumeli.
I nikada nećemo prestati da volimo.
Ne samo jedno drugo, već i ono dublje od nas.
Neko bi rekao da je kraj, ali mi znamo da je samo promenilo oblik. Kao kad se gusenica vine u nebesa.
Samo mi znamo šta smo šaputali zvezdama i šta su nam one govorile.
Samo mi znamo šta je bitnije od kože, šta je duže od večnosti i šta je šire od grudi.
Tamo se još volimo.
Na belom platnu i u dubini mastila.
Autor: Anđela Češljarac ◊ Izvor fotografije: Pinterest
