To je bilo veče koje se ne zaboravlja – nezaboravno u celini, od početka do kraja, ali ipak sa akcentom na početku.
Pozvonio sam na elegntno izrezbareno zvonce i čekao, nervozno se vrpoljeći pred vratima. Pokušavao sam da smirim tutnjajuće srce dubokim, kontrolisanim disanjem, ali sam u tome samo delimično uspevao. Milena i ja smo se zabavljali već skoro mesec dana, ali moje srce je i dalje divljalo i od same pomisli na nju. Plus, to što večeras idemo zajedno na maturu nije mala stvar, zar ne?
Vrata su se otvorila i Milenina pojava mi je oduzela dah. Njena elegantna plavo-siva haljina se savršeno slagala sa njenim krupnim očima koje su me strpljivo gledale čekajući da povratim dah. Kada sam konačno povratio moć disanja, ali ne i govora, stidljivo je sklonila talasasti pramen kose iza uveta otkrivajući plavičastu minđušu oblika mladog meseca i rekla: „Ćao…“
Progovorio sam jedva pomerajući usne: „Izgledaš…“ Ali glas me je izdao pre nego što sam uspeo da nađem reči kojiima bih dočarao njenu lepotu.
„Hvala…“, rekla je vidno crveneći.
Protresao sam glavu kako bih se malo povratio od haosa koji je njena pojava u meni izazvala. Pročištio sam grlo i konačno progovorio razgovetno, sopstvenim glasom: „Spremna?“
„Skoro…“, rekla je nesigurno.
„Važi, nije problem, sačekaću.“
„Ustvari… Ujka Adam hoće da razgovara sa tobom.“
Do tada nisam imao priliku da upoznam Mileninog ujaka, ali mi je toliko pričala o njemu da sam imao utisak kao da ga oduvek poznajem. Ujka Adam je bio veoma povučen čovek. Imao je agorafobiju tako da nikad nije napuštao kuću. Bio je pisac, i to prilično dobar, a zahvaljujući internetu mogao je da radi od kuće i priušti sebi i svojoj sestričini sve što im je bilo potrebno za komotan život. Milenu je usvojio nakon što njegova sestra nije preživela porođaj. Oca nikad nije ni upoznala, ali s obzirom sa koliko ljubavi je pričala o ujka Adamu, dalo se zaključiti da joj očinske ljubavi nikada nije manjkalo.
„Naravno!“, rekoh uz široki osmeh iskreno uzbuđen što ću konačno upoznati tog velikog čoveka.
Milena mi se nervozno osmehnula i povela me u kuću, ali se zatim naglo okrenula stavljajući mi dlanove na grudi i time me zaustavljajući u dovratku.
„Nemoj da se plašiš, on samo hoće da razgovara sa tobom“, tiho je rekla držeci moj pogled svojim.
Pre nego što sam stigao da je upitam zašto bih se plašio, hvatajući me za ruku, povela me je hodnikom kuće. Stigli smo do velikih drvenih vrata sa čije se druge strane kao odgovor na njeno kucanje čuo dubok hrapav glas: „Slobodno!“
unsplash.com
Milena je otvorila vrata i kročili smo u veliku slabo osvetljenu prostoriju. Jedini izvor svetlosti je bila mala zidna lampa koja je, ako ćemo iskreno, više stvarala senke nego što je zaista osvetljavala sobu. Pred nama je stajao mali čajni stočić sa dve ogromne fotelje kraj njega. Zidovi su bili skriveni iza polica prepunih knjiga i, čini mi se, svezaka, mada s obzirom na oskudno osvetljenje ne mogu da garantujem. Debeli tepih se prostirao od vrata pa sve do drugog kraja sobe na kom se nalazio glomazni pisaći sto sa gomilom papira i isključenim računarom na sebi. Nad stolom je bila nadvijena prilika izuzetno krupnog čoveka koji se osvrnuo ka nama kad smo ušli.
„Ah, ti mora da si Marko!“, zavibrirao je njegov duboki glas. Bilo je toliko mračno da nisam mogao da mu vidim lice, ali pretpostavljao sam da mu je to i bila namera – verovatno nije lako stati licem u lice sa novim ljudima nakon toliko godina provedenih skriven od sveta. Osećao sam se privilegovanim što je uopšte razgovarao i delio prostoriju sa mnom.
„Da, gospodine“, odgovorio sam.
„Adam, molim te… Sedi, sedi!“, rekao je.
Milena i ja smo krenuli da sednemo na dve fotelje kraj čajnog stočića, ali je ujka Adam brzo dodao: „Princezo, da li bismo Marko i ja mogli da malo porazgovaramo nasamo? Molim te…“
Milena se na momenat ukočila, ali se odmah i opustila i klimajući glavom rekla: „Naravno, ujko.“
Stisnula mi je ruku u znak podrške, osmehnula mi se i ostavila nas same zatvarajući vrata za sobom. Ujka Adam je mirno stajao u senci i par minuta me u tišini posmatrao, a zatim je progovorio: „Izgledaš malo nervozno, momče. Sedi, ne ujedam.“
Nije grešio, jesam bio nervozan.
„Znači toliko je očigledno?“, retorički upitah uz usiljeni osmeh. „Milena mi je mnogo pričala o Vama i zaista bih želeo da ostavim dobar utisak na Vas“, iskreno sam rekao sedajući u fotelju.
„Ah, znači to je po sredi!“, reče ujka Adam i mogao bih da se zakunem da sam čuo osmeh u njegovom glasu.
„Da…“, tiho sam rekao.
„Dobro, onda da odmah pređemo na stvar. Kakve su ti namere sa mojom sestričinom?“, upitao je, čini mi se, ozbiljno iako sam još uvek mogao da čujem prizvuk osmeha u njegovom glasu.
„Časne!“, odgovorio sam ko iz topa smešeći se.
Ujka Adam je počeo glasno da se smeje i imao sam osećaj da se cela prostorija tresla u ritmu njegovog smeha.
„Bolje bi ti bilo!“, rekao je kroz smeh.
Kada se smirio, rekao mi je potpuno ozbiljno: „I meni je Milena o tebi mnogo pričala, tako da verujem da već dovoljno znamo jedan o drugom i da nam ostaje samo još jedna svar pre nego što vam poželim lep provod večeras – da se upoznamo licem u lice.“
Ujka Adam je počeo lagano da korača ka meni i zemlja se blago tresla pod njegovim koracima. Srce mi je divljalo u grudima pošto je znalo da će moje oči za samo par sekundi ugledati lice najvažnije osobe u životu devojke u koju sam zaljubljen. Ali kada je ujka Adam kročio iz senki na svetlo moje srce je zastalo, oči su mi se razrogačile, a vilica mi je pala gotovo do poda. Moja reakcija je ujka Adamu izmamila osmeh na lice i ogromne čeljusti su mu se razvukle u veliki kez pokazujući njegove smrtonosne zube u njihovoj punoj slavi. Njegove zlatne mačije oči su letele po mom licu upijajući svaki detalj moje reakcije na njegovu pojavu. Uspravio se i njegovih gotovo dva i po metra snažnog tela prekrivenog smeđim krznom me je ostavilo bez daha. Strpljivo čekajući da moj inicijalni šok prođe, provukao je krznom prekrivenu šaku kroz svoju bujnu grivu čijih mu je nekoliko vlasi padalo preko lica.
Predamnom nije stajao čovek nego zver. Ogromna zver jezivih mačijih očiju i čeljusti koje bi mogle da me sažvaću i progutaju za samo par sekundi. Strah je počeo brzo da me obuzima, ali… Nisam mu dozvolio. Zaustavio sam ga pre nego što je uspeo da pusti korenje. Njemu ovde nije mesto. Ova zver je Milenin ujak. Ujak koji ju je usvojio kada nije imala nikog drugog. Ujak koji ju je podigao od malene vekne hleba do predivne devojke zlatnog srca kakva je sad.
Doboko sam udahnuo, ustao iz fotelje i prišao ujka Adamu. Pružio sam mu ruku i rekao: „Veoma mi je drago da Vas konačno upoznajem.“
Sad je bio ujka Adamov red da u neverici razrogači svoje zverske oči. Međutim, brzo se pribrao i pružio mi ruku.
Nakon što smo se rukovali, upitao je: „Kako…?“
„Kako sam uspeo da zadržim hladnu glavu? Kako nisam pobegao glavom bez obzira?“, pomogao sam mu.
„Da…“
Slegao sam ramenima. „Kao što sam rekao, mnogo mi je pričala o Vama.“
Ujka Adam se zadovoljno osmehnuo i, stavljajući mi svoju džinovsku šapu na rame, rekao: „Rekao bih da je moja princeza dobro izabrala.“
Kad sam nekoliko minuta kasnije izašao iz njegove kancelarije i kezio sam se kao budala, pa je Mileni zabrinutost nestala sa lica čim me je ugledala. Uputila mi je upitni pogled i ja sam joj, i dalje se kezeći, rekao: „Sjajan je! Baš onakav kakvog si mi ga bila opisala. Čini mi se da sam se i ja njemu svideo. Rekao je da slobodno dođem neki drugi put da se i nas dvojica malo družimo, ali da sad bolje požurimo da ne bismo zakasnili na maturu.“
Pažljivo me je gledala očigledno pokušavajući da dokuči da li sam video, zaista video, njenog ujaka.
„E da, rekao je da te vratim do 3!“, dodao sam namerno joj ne odajući ono što je zaista želela da zna.
„Marko!“, isfrustrirano je uzviknula okrećući me ka sebi kako bi me primorala da gledam u njene sada ponovo zabrinute oči. Znao sam da je njeno prvobitno olakšanje bilo izazvano pretpostavkom da sam pogledao u zlatne oči njenog ujaka i izašao nasmejan, ali sada je počinjala da sumnja da mi se ujka Adam uopšte pokazao na svetlu, iako verujem da je osećala da je samo namerno zezam.
Osmehnuo sam joj se i tiho rekao: „Ne mogu da verujem da mi nisi rekla kako divan osmeh ujka Adam ima.“
Glasno je odahnula i bacila mi se na grudi.
„Idiote!“, izgovorila mi je u košulju, ali sam osetio kako joj se usne razvlače u osmeh na mojim grudima.
Autor: Miroslav Stojković
