Udala sam se za njega

Udala sam se za njega zbog svega lepog što je umeo da izgovori.
Zbog dubokih pogleda i smeškanja u prolazu.
Zbog izlizanih đonova, koji su za nama, ostavljali tragove u pesku.
Zbog očiju.
Zbog neopisivih izliva ljubavi.
Zbog razgovora duboko u noć.
Zbog šala koje su mu išle od ruke.
Udala sam se za njega u dvadeset i trećoj.
U malenom holu opštine, iz koje smo oboje izašli nasmejani.
Uz matičara i dva pijana svedoka.
U ljubičastoj haljini sa belim tufnama.
Krenuli smo u šetnju, a završili smo u braku.
Zbog toga sam se udala za njega.
Zbog avanturističkog duha.
Zbog ideja koje divljaju 300 na sat po njegovoj glavi.
Zbog toga što sam bila spremna na sve zbog njega.
Zbog ježenja kože.
Zbog trenutka.
Zbog ljubavi.
Udala sam se u tišini.
Nije bila važno šta će ko reći.
Slušali smo samo jedno drugo.
Udala sam se u bordo starkama.
Sa buketom ruža iz parka, punim trnja.
Sa samo malo maskare i blagim karminom na usnama.
Udala sam se tako puna života.
Tako puna nade.

I sada gledam plavu torbu između svojih kolena.
Autobus lomi krivine i gubi se iza brda.
Gledam je i sećam se kako sam u nju pakovala svoje stvari u žurbi.
Pokušavala sam da objasnim mami da je to to. Da ne može bolje. Da sam sigurna.
Klimala je glavom.
Na kraju mi je poželela sreću.
Spakovala sam samo osnovno i odletela mu u zagrljaj.
Čekao me je u hodniku sa rukama u džepovima.
Sećam se da sam baš bila srećna tog dana.
Možda nikada više nisam osetila ni trećinu te sreće.
Dugo smo se grlili tih dana.
Zbog zagrljaja sam se i udala za njega.
A onda smo prestali da se grlimo.

Znate li da ništa ne zaboli toliko koliko zaboli kraj jedne epohe?
Mislila sam o tome jutros, dok sam u tu plavu torbu trpala sve stvari, uspomene i ostatke sebe.
Gubili smo se u ljubavi.
Izgubili smo ljubav.
Izgubili smo i mnogo više od nje.
Izgubili smo se.
On u večernjim opijanjima sa društvom, u zagušljivim kafićima bez prozora, u drugim ženama.
Ja sam se izgubila u stanu od 70 kvadrata, utonula sam u njega.
Izgubila sam se u teškim knjigama i izgovorima.
Izgubila sam se u opravdanjima i oproštajima.
U suzama. U puno, puno suza.
U sebi samoj.
I znate li šta?

Udala sam se iz čiste ljubavi, jednog maja 1998.
Udala sam se da bih bila voljena.
Zato je bilo teško otići.
I mogla bih još puno toga da kažem o toj udaji.
Mogla bih da se kajem.
Mogla bih da krivim sebe,
Ili zvezde,
Ili život.
A ipak niko nije kriv.
Pa čak ni on.
Zato sam morala da odem,
dok još imam snage da ga ne krivim za sve svoje poraze.
Sa plavom torbom na ramenu,
punom sitnica koje smo zajedno stekli,
punom svega što smo bili – dok smo bili.
Teško je otići, ali je još teže ostati sa nekim samo jer si se za njega udala.
Udala sam se za njega,
a sada se razvodim zbog sebe.


Autor: Anđela Češljarac