U davna vremena, negde na samom kraju sveta, živelo je malo naselje. Maleno selo, u kome su provodili svoje dane najobičniji ljudi, čekajući da dođe čas kada će ih Bog najzad osloboditi zemaljskih patnji i stradanja.
Jednog jutra, u svitanje zore, mladić je sporo koračao seoskim putem. Bio je lep i stasit, ali se po njegovoj odeći videlo da je siromašan. Nosio je mali zavežljaj prebačen preko jednog ramena, hodao sporim, ali sigurnim koracima, udišući svežinu jesenjeg jutra i diveći se lepoti prirode oko sebe. Iznenada, u daljini ugleda ljudsku priliku oslonjenu na stablo velikog hrastovog drveta. Učinilo mu se da je devojka i pitao se šta li radi sama, ovako rano posred seoskog puta. Približavajući se, postao je sasvim siguran. Da, to je zaista bila devojka. I to ne bilo koja, već jedna od najlepših u selu. Znao je da je odrasla bez roditelja, ali je i pored toga postala prava lepotica. Neki su je čak smatrali isuviše gordom i oholom, na šta ona nije obraćala previše pažnje. I eto, još malo pa je bila tu, pred njim, sada već sedeći na uglačanom kamenu pored puta, leđima oslonjena na hrapavu koru drveta.
„Dobro jutro!“, oslovi je mladić svojim dubokim glasom, približavajući se mestu na kome je sedela. Izledala mu je tako nezemaljski, sa dugom crnom kosom upletenom u viticu, tananim rukama prepletenim oko kolena i pogleda izgubljenog u daljini.
„Dobro ti jutro, mladiću!“, odgovori mu ona, trgnuvši se kao iz dubokog sna. Na trenutak ga je pogledala, a onda su joj se oči opet prikovale za neku njemu nevidljivu tačku, tamo na početku puta, iza koga se lagano rađalo sunce.
„Video sam Vas izdaleka da sedite tu sami, pa ako Vam nije dobro ili ako mogu nekako da Vam pomognem…“, počeo je momak, već osećajući drhtavicu kako mili od njegovih usana sve do nožnih prstiju u pohabanim cipelama. Oči devojke ponovo se zaustaviše na njemu. Pa ipak, činilo mu se da je nevidljiv i da ona gleda kroz njega, negde u daljinu.
„Ne… hvala Vam, ali sve je u redu. Zapravo, očekujem da se dogodi nešto što će mi zauvek promeniti život!“ Na te reči njene usne se razvukoše u osmeh, otkrivši biserno bele zube, a oči joj poprimiše sjaj dijamanta pod suncem. Učinilo mu se da je cela sačinjena od nekih sićušnih dragulja koji svetle magičnim sjajem. „Znate, mladiću, juče sam išla kod gatare da mi prorekne budućnost. I rekla mi je… rekla mi je da će čovek mog života doći u ranu zoru, sa istoka, baš ovim putem. Rekla je da će imati oči boje mora… Ja nisam nikada videla more, ali sigurna sam da ću ga prepoznati. Evo sedim ovde od samog izlaska sunca, i čekam. I znate šta, danas kraljević sa svojom povorkom prolazi baš ovim putem. Bože, znam da je to on! Ugledaće me ovde kako sedim i povešće me sa sobom. Biće to kraj siromaštva i bede, živeću onako kako sam oduvek sanjala… sa čovekom svog života! Stara ciganka još nikada nije pogrešila, mora da bude tako… Ali izvinite što Vas zamaram, Vi svakako imate svojih briga…“
„Ma ne, u redu je… Nadam se da će doći onaj koga čekate“, izgovorio je skoro u jednom dahu, progutavši knedlu koja mu se, protiv njegove volje, stvorila u grlu. „Ali morao bih zaista da krenem…“
„Da, naravno, izvinite što sam Vas zadržavala!“ Čuo je njene reči, ali pogled joj je već bio izgubljen u daljini, a glas tako poražavajuće odsutan da se, ne rekavši više ništa, samo okrenuo i nastavio dalje, prema selu. Devojka se na trenutak zagledala u priliku koja se sve više udaljavala od nje, obasjana sunčevim zracima i već pomalo nejasna od prašine seoskog puta. Činio joj se odnekud poznat, taj mladić sa kojim je do maločas razgovarala. Setila se da je bio iz susednog sela, iz one siromašne porodice, nije mogla da im se seti prezimena. Jedan od četvoro braće, imao je rođake u njenom mestu, a čula je da je jedan od njih teško bolestan. Verovatno je krenuo da ga poseti, pešice čak iz drugog sela. Jadničak… Ali, brzo je odvratila misli od njega – nije želela da propusti taj magičan trenutak kada će se kočije mladog kraljevića pojaviti na horizontu, na istoku, obasjane izlazećim suncem.
* * *
Godine su prolazile. Mladić je odavno sahranio svog rođaka kome je jednom davno išao u posetu. Živeo je teško, radeći od jutra do mraka kako bi prehranio porodicu. Samo ponekad, na trenutak, blesnula bi mu pred očima slika zamišljene devojke koja, u senci starog drveta, čeka svog princa. Na momenat bi prestao sa radom i setno se osmehnuo, a onda bi nastavio dalje, kao da ništa nije ni bilo. A onda, sasvim slučajno, put ga je opet doveo u susedno selo. Dolazio je zbog nekog posla, istom stazom kao i pre nekoliko godina. Išao je prema selu, utonuo u misli, brige, planove. I odjednom, stao je kao ukopan. Nemoguće. Ženska prilika ispod ogromnog hrasta, nemoguće da je to ona, ona ista sa kojom je davno razgovarao. Pa ipak, bila je. Na istom mestu, skoro u istom položaju. Samo joj je kosa bila raspletena, a sjaj u očima pomalo ugasao. Hladno ga je pozdravila, očigledno ga ne prepoznavši. Odgovorio je i nastavio ne zaustavljajući se. Znao je njenu priču, a i ona izgleda nije bila raspoložena za razgovor. Pitao se koga je sada čekala? Nekog novog princa? Zalutalog stranca? Svoju sudbinu? Odjednom se bezrazložno rastužio. Dohvatio je kamenčić sa puta i, snažno zamahnuvši, bacio ga u obližnju baricu. Čuo se samo tihi pljusak vode i kreket uplašenih žaba.
* * *
Prašnjavi put nikada mu nije izgledao duži. Kao da je hodao danima, a znao je da mu do susednog sela treba svega par sati. Nije hteo da se podupire štapom. Bilo mu je sasvim dovoljno to što mu je nekada smeđa kosa postala bela poput snega, što su mu ruke starački drhtale, a ni pamet ga više nije baš najbolje služila. Starost mu je padala teže od bolesti ili siromaštva, bolela ga je do poslednje čestice njegove duše. Ali nije joj mogao ništa, i zato je samo koračao sve dalje i dalje, prema selu, gde su ga čekali tek rođeni unuci. Njegova se kći udala u tom malom mestu pre nekoliko godina, ali je dugo čekala na potomstvo. Misleći o njoj, kao da mu je hodanje bivalo lakše, a put kraći. Osim toga, u daljini je ugledao i divnu hladovinu ogromnog drveta u kojoj je nameravao da se bar malo odmori. „Zašto stari ljudi nikada nemaju sreće?“, mislio je približavajući se svom cilju, koji je već bio zauzet od strane neke druge osobe. „Sve nam uzmu, pa ni jedno malo mestašce neće da nam ostave, da odmorimo stare kosti…“, gunđao je sebi u bradu, teško koračajući. Ispod drveta je sedela starica. Ugledavši čoveka koji joj se približavao, žena mu se obrati:
„Dobri čoveče, molim Vas, pomozite mi da ustanem! Dajte mi ruku, ne mogu sama, stara sam već… Boli me svaka koščica, a ne želim više da sedim ovde, idem kući…“
Kosa joj je bila skoro potpuno seda, koža naborana i požutela od vremena, sjaj u očima potpuno ugasao. Pa ipak, nije bilo sumnje – to je bila ona. Da, bila je ona, prepoznao je, iako ga pamćenje baš i nije služilo. Ali nju nije nikada zaboravio, i sada je prepoznao njen lik, njenu ugaslu lepotu sakrivenu ispod dubokih bora. Činilo mu se da je, negde u dubini duše, i očekivao da će je tu pronaći. „Ludača“, pomislio je, „čeka čoveka svog života, ludača jedna matora…“ Ipak, bilo mu je nekako žao, izgledala je tako uvelo i bespomoćno, a glas joj je zvučao nekako tužno, beživotno. Bila je stara kao i on, bili su zajedno u tom prokletstvu. Pružio je ruke i nežno uhvatio njene izmršavele, koščate prste. Starica se polako pridigla sa kamena na kome je sedela i sklonila sa lica pramen sede kose. „Hvala Vam, dobri čoveče, vrlo ste…“ Zagledala se u lice nepoznatog čoveka, učinilo joj se nekako poznato. Po prvi put je istinski pogledala u njega. Prelazila je pogledom preko posedelih obrva, izboranog čela, tankih usana. Sasvim lagano, kao da se boji, dodirnula je rukom njegovo lice, i sa bolnom radošću koja joj je kidala srce na milione komadića, prepoznala je oči – oči boje mora.
* * *
Veliki hrast je nestao, istruleo od starosti. Nema ga više. A ni njegova senka više nikome ne nedostaje, jer ni selo više ne postoji. Od njegovih stanovnika ostale su samo nadgrobne ploče, zarasle u trnje. Kuće su se urušile same, od vremena, seoski put zarastao je u gusto šipražje. Nema više ničega.
Milioni ljudi ne znaju priču o starici koja je kraj starog hrasta prepoznala svoju ljubav. Milioni ljudi lutaju stazama života očajnički tragajući za srećom, a svojim slepim pogledom ne vide da je ona tu pored njih i gleda ih pravo u oči.
Izvor fotografije: pixabay.com
