Adam sedi u čitaonici biblioteke Pakla. Njegovo džinovsko telo je nadvijeno nad jednom od Tvorčevih knjiga. Iz petnih žila pokušava da je čita, ali mu to jedva polazi za rukom. Ta knjiga, kao i sve ostale Tvorčeve knjige, je napisana jezikom koji svako biće njegove kreacije razume. Međutim, iako jezik jeste svima razumljiv, sam tekst nije.
„Kako ide? Isto kao meni ili ti imaš više sreće?“, upita ga Sara podižući pogled sa svoje knjige koja je delila autora s njegovom.
Adam uzdahnu, protrlja oči šapom i spusti pogled na veštičine smaragdne oči. Osmeh mu zaigra na usnama kada ih ugleda.
pexels.com
„Pohvatam ponešto, ali… I ti već vrlo dobro znaš da… Jako je teško… On je pisao bez ikakvih pravila i reda, ili se bar tako čini. S leva na desno, s desna na levo, gore, dole… Rečenice mu se ukrštaju, ponavljaju, prave spirale i proždiru jedna drugu, da bi potom rađale nove i evoluirale u nešto sasvim peto! Ne poštuje tok vremena naizgled proizvoljno mešajući prošlost, sadašnjost i budućnost… A o prostoru da i ne govorim!“, reče, zastade i duboko udahnu.
Sara mu položi ruku na rame i polako klimnu glavom.
„Elem, uprkos svemu što sam do sad uspeo da dešifrujem, nisam nimalo bliže pronalasku rešenja našeg problema“, dodade Adam.
„Ne brini, pronaći ćemo odgovore na vreme. Polako napredujemo, a Venera i Samael će nam kupiti dovoljno vremena“, reče Sara.
„Nadam se…“, promumla Adam.
„Hej, imaj malo vere u svog davno izgubljenog oca i dedu!“, reče Sara sa širokim osmehom.
Adam se nasmeja.
„Misliš kao što oni imaju poverenja u mene da na vreme pronađem način da zaustavim svog pradedu, koji je, uzgred, Bog, ali ne onaj bog koji je stvorio svet, nego samo anđele, i samo se pretvarao da je stvorio ostatak sveta? E da, a te odgovore ću navodno pronaći u spisima svog drugog pradede koji je zaista stvorio ostatak sveta, uključujući i moju baku Lilit, toliko davno, da me gotovo zaboli glava kad samo i pomislim na to? Da li bi to ukratko bilo to?“, upita Adam dok mu se pogled gubio u beznađu.
„Mhm, da, ukratko!“, odgovori Sara veselo se smeškajući i time izmami i zveri osmeh na lice.
Adam spusti pogled svojih zlatnih očiju na njene smargdne i ostavi ga tu. Dugo ju je gledao ništa ne govoreći.
Kada je napokon razbio tišinu rekao je: „Saro… Da li bi… Da li bi htela da pođeš sa mnom u šetnju nekom zabačenom plažom u nekom zaboravljenom kutku sveta nakon što sve ovo bude gotovo? Ne pamtim kad sam poslednji put osetio pesak pod nogama i morski vazduh u plućima, a voleo bih da taj trenutak podelim sa tobom.“
Sari se široki osmeh razli licem.
„I ja bih to volela.“
Autor: Miroslav Stojković
