Mašta. Ne loša, ali ipak loša mašta. Loša da je bolesna. Znojne majice opet. Koljena! Zadaci, brojevi, skice, slova…bilo šta da nema prostora za razmišljanje. Eto!
Tako je to. Svi ti strahovi kad sebi dozvoliš da si slab, ništavan i ovisan o tuđim pogledima, tuđim dodirima i tuđim osjećajima. Traženje sitnih razloga. Ona tmina što čuči na prsima. Pritišće i pritišće i mrziš noći kad legneš i sve je tiho i stigne te sve što si gurao od sebe u dnevnoj gužvi.
Pojede!
A nisam htio da tako bude. Htio sam da me voliš i da budem sretan i da si svaki dan kraj mene, da mi svaki dan govoriš koliko me voliš. Nisam htio da šutiš i da odeš kad me trebaš zagrliti i da se ne izmakneš kad približim jagodice prstiju tvojoj koži…
Nisam htio da se osjećam kao teret, neko ko ti je s vremenom dosadio kao iznošene starke. Nisam htio da jednog dana budem „iznošen“. Ja sam uvjek htio da sam tvoje biće, posebno. A nisam!
I htio sam se truditi, jer nisam želio da jednog dana shvatim da sam se predao kad nisam smio, da sam možda trebao biti bolji, ali sam se umorio… umorio se od ovog bola, od shvatanja, od skupljanja sitnih znakova da me više nema u tebi… da su se životi promjenili kako nisam htio, da smo dva potoka na dva brda!
I predajem se. Svaki dan se predajem. I ponekad pokušavam da ovim riječima objasnim sebi tebe… Priznajem da mi ne ide. Možda uspijem ako nastavim ovako iz noći u noć, možda uspijem da se umorim od pokušaja…
Možda uspijem shvatiti zašto neko koga sam ja htio cijeli svoj život je od mene odlazio i dolazio i onda se odlučio da će opet da ode… čisto onako, jer nisam svaki dan znao biti nasmijan i … Ne znam!
Bogami, ne znam sebi objasniti kako sam opet uspio ostati sam sa slovima… Ne znam.
Autor: zelenislon
