Tuga je sastavni deo života, kao neki tamni deo sreće… Nekada je neophodno da nas ona zadesi kako bismo shvatili šta nam je zaista potrebno i da nam je za radost, zapravo, potrebno veoma malo.
Jeste, užasan je onaj osećaj kada ne znamo šta dalje, kada kao da nam se neki ogroman teret spustio na grudi i leđa, pa pritiska sa svih strana, trudi se da nas obori, a mi se grčevito borimo da do toga ne dođe. Nije nimalo lako kada moramo da stavimo osmeh na lice i izađemo među ljude, kada se pravimo da smo jaki dok se sve u nama lomi…
Ali zato kažu da posle svake oluje moraju nastupiti mirni dani, ma koliko ona trajala. Nekada baš mora da potraje, da nas dobro protrese, a onda se iznenada smiri i ponovo imamo slobodu da živimo naše lepe, vedre dane.
Da, često je baš ta oluja tuge neophodna kako bi odnela sve ono negativno iz nas, kako bi pročistila našu energiju od svega što je loše, kako bi što dalje odnela bol koji se naselio u nas i razara nas. Nekada je ono što nam se čini katastrofalnim zapravo dobro po nas!
Kada nam se čini da sve nestaje i da nema nade za bolje sutra, to možda samo odlazi sve ono što nam i nije bilo potrebno, bez čega možemo i na čije mesto će doći nešto mnogo bolje i daleko vrednije…
Naravno, dešavaće se i one stvari za koje nikada nećemo naći objašnjenje i koje će ostavljati večne ožiljke na našoj duši, ali ćemo i tada morati u sebi da pronađemo tu iskru nade i sreće koja će nas terati da nastavljamo dalje, da koračamo onim putem koji je samo naš i prihvatimo ga takvim kakav jeste.
Ne, nije u ovom životu sve med i mleko i nekada baš ume da zada teške udarce, ali nije svaka tuga večna, kao što često ni prava sreća nije ono što mi mislimo da jeste. Osećanja su varljiva i zato moramo naučiti da upravljamo njima pre nego što ona zavladaju nama…
Posle svake noći svane dan, posle kiše dođe sunce, posle rata mir, posle buke tišina… I tako se smenjuju svi ti događaji, a zajedno sa njima i sreća i tuga, suze i smeh, dobro i loše. Da, tuge će uvek biti, ali će posle nje doći i sreća i biće sigurno mnogo veća od one kojoj smo se nekada radovali, misleći da je to najveća radost koju u životu možemo osetiti…
Autor: Bojana Krkeljić
www.pinterest.com
