Bile su ovo lude godine, dobro ih pamti moja luda glava.
Nema gde nisam stigao i nema kojoj nisam namignuo. U iskrzanim cipelama, sa dva kofera i stotinu planova.
Bio sam i vrag i svetac i probisvet i ozbiljan lik i ljubavnik i drug. Bio sam svetski putnik i porodičan čovek.
A sada… Sada sam se umorio.
I osećam da mi život izmiče pod nogama.
Svi planovi, sve želje su stale u jedno ime.
Svaki minut, svaki dan, svake godine…
Sve se svelo na uzaludan beg.
Od sebe.
I od nje.
Otišla je.
Ne u drugi grad. Ne u drugu državu, već u drugi svet.
Neki meni potpuno stran svet.
I tamo je bila srećna.
Čudno – mislio sam da niko sem mene ne može da je usrećiti. Mislio sam da sam jako važan u njenom zivotu. Mislio sam da nikog, sem mene, nikada neće voleti.
Mislio sam – vratiće se.
Eto nje čim zahladni. Čim dođu praznici. Nedostajeće njenim šakama moji topli džepovi. Neće umeti sama da zaspi.
Onda je prošao Božić i nje nije bilo.
Prošlo je i leto.
Tada sam mislio da će se vratiti kad joj dosade drugi muškarci.
Neka je – neka proba sve, pa će shvatiti da sam ja bio najbolji.
Ali su prošle godine.
I još godina.
I onda sam prestao da verujem da će doći.
Tada sam shvatio da je trebalo da ja odem.
Da je nađem, da joj kažem šta osećam, da je pitam oseća li ona isto.
Oseća li išta…
Trebalo je da shvatim da se svet ne vrti oko mene i da priznam da je ona bila moj svet.
Slušao sam prazne priče, zatvarao sam zadimnjene barove, koketirao sam sa lakim ženama.
Bio sam sve ono što nisam.
Sve samo da ne bih priznao da sam povređen.
I znate li šta sam dobio?
Sastanak sa psihotarapeutom sredom i petkom.
Bedž lečenog alkololičara sakriven u novčanik.
Strah od osećanja.
Punu šaku lekova.
Dve propale veze sa ženama koje mi i nisu bile posebno važne.
Gomilu bora po čelu i sedih u kosi.
I večito pitanje da li je ona srećna.
Dobio sam stalnu potrebu da se poredim sa drugima i neopisivu želju da povredim svaku koja me zavoli.
I sve to jer nisam bio dovoljno hrabar da priznam sebi da sam kriv.
Prvo kriv jer sam mislio da će me voleti bez obzira na sve, a onda kriv jer sam nju krivio sa sve svoje neuspehe.
Na kraju kriv što je nisam pronašao.
Što je nisam uhvatio za ruku i zamolio je za pažnju, a onda joj ispričao koliko je volim i koliko se kajem što joj to nikada ranije nisam priznao.
Kriv jer sam, kad je neko spomene, govorio da me uopšte ne zanima.
Kriv jer me je uvek zanimalo.
Nema gde ja nisam stigao i šta sve nisam uradio, sve bezeći od sebe samog.
I na kraju, kad sve saberem i oduzmem, čini mi se da sam živeo nečiji tuđi život.
Kao da je sve bilo pogrešno.
Kao da sve te uspomene nisu moje.
Kao da je sve bilo na silu.
Sve sem nje.
A onda se opet zapitam gde smo mogli stići i šta smo sve mogli uraditi, samo da sam je jednom nazvao.
Da sam zanemario ponos i samo jednom pustio telefon da zvoni do kraja.
Da se javila.
Da sam joj čuo glas.
Da sam joj rekao da sam kriv…
Možda ne bih čitavog života tražio krivca u drugima i sve lagao da sam srećan.
Možda bih, bar na trenurak, stvarno bio srećan.
Autor: Anđela Češljarac
