– Pa gde si ti? – bacila mu se u zagrljaj i stisla uz sebe tako jako, da su mišići na njenim leđima pretili da se zgrče.
– Tu sam, mila, tu sam. – odgovorio je mirno, uzvratio stisak i poljubio je u kosu.
Prošli su dani u kojima se nisu imali. Prošli su sati, minuti, sekunde koje su im se nekada činile kao godine. Ona više nije morala da sanja njegov miris, a on njene oči.
Dok su tako stajali, duše su bile zaglavljene između sreće i tuge. Neizmerne sreće što ponovo mogu da snimaju filmove o svojoj ljubavi, i tuge što su se tako dugo sanjali. Gledali su se i divili snazi onog drugog, jer su samo oni znali kako su teška nedostajanja, milovanja u snu i budnog sanjanja kože pod prstima.
Tih dana nisu mogli da se nagledaju jedno drugog, da izgovore sve što su želeli, nisu mogli da se puste ili bolje rečeno, nisu želeli da puste.
Ona je volela da priča, a on bi je slušao dok leži na njenom stomaku i s vremena na vreme poljubi dlan koji je dremao na njegovom obrazu, zastalom na putu od jedne do druge rečenice. Iako nije bila posebno vična kuvanju, za njega je tih dana kuvala, a on bi joj spustio poljubac na leđa, koji bi joj rekao da se ne plaši kako će jelo ispasti i da uvek mogu nešto da naruče.
Kao i svih ostalih dana, bio on pored nje ili ne, čuvao ju je kao malo vode na dlanu, gotovo skroz sklopljnih prstiju u pesnicu, ne bi li kako otišla sa njega, ne bi li joj šta naudilo. Ljubio je svako mesto koje ju je bolelo, svako mesto gde ju je komarac ujeo, ljubio je nadurene usne kad joj kaže da su one bombone koje toliko voli čist šećer i da ne bi trebalo baš toliko da ih jede. Ona je volela te bombone, ali je više volela njega i nije htela da ga žalosti, pa ih je manje jela, čak ih je do rastanka ostalo još u kesici.
Trudila se da svakoga dana bude lepa za njega i volela je da čuje da mu je lepa. Zato je pažljivo stavljala cvet u kosu i birala svoj najdraži parfem koji je postao najdraži onog popodneva na Kališu kada joj je rekao da lepo miriše.
Tražio ju je po stanu kada bi mu izašla iz vidokruga i motao bi se po kuhinji dok bi mu spremala večeru iako nije tu baš imao neka velika posla, sem da je posmatra i pokušava da joj skrene pažnju na sebe poljupcima. Ona se durila i terala ga odatle da ne bi nešto zabrljala što bi on jedva dočekao da je onako napućenu poljubi.
Najviše se pućila onog jutra kad su se opet rastajali. Iz džepa je izvadio one njene šećerne bombone, ali ih ona nije želela. Želela je samo da posmatra njegovu ruku na svom kolenu i da upamti taj trenutak.
– Čekaj, moram da fotografišem ovo.
– Da fotografišeš šta? – našao se u čudu.
– Tvoju ruku na mom kolenu, lepa mi je. Nekako kad je tako gledam, imam onaj osećaj kao kad mi kažeš “tu sam, mila”. Nekako se osetim sigurnom. – poljubio ju je u kosu i ona je videla da se i u njemu vodi borba i da ni on sam više ne zna gde bi pobegao od vremena koje neumoljivo teče.
Tog jutra se tri puta opraštala od njega, pravdajući se da ne zna baš kako funkcionišu te spravice kroz koje treba da prođe i ostavi ga sa druge strane. Dva puta joj je objašnjavao gde da prisloni kartu ne bi li joj se prolaz otvorio, ali nju to baš i nije zanimalo. Posle trećeg zagrljaja izgovora više nije bilo.
I sedela je tako sa svojim mislima, gledala njihove filmove i čekala svoj let. Počela je da se guši, želela je da se vrati, nije znala kako da izdrži, nije ga bilo pored nje da je smiri. Ni njega ni šećernih bombona.
A onda se setila šta može da je smiri i izvukla telefon iz torbe.
Gledala u fotografiju njegove ruke na svom kolenu i duboko disala.
Izvor fotografije: pinterest.com
Lidija ne govori često o sebi i to joj je oduvek najteži sastav na zadatu temu. U svojoj glavi spava u cveću, kupa se u čokoladi, peva, piše, voli i pleše.