Dobro. To sam ja. Malo, slatko čudovište, kaže on. Prava veštica, kaže ona. Otrov. Slatkiš. Nešto ludo, a sa dozom pameti. Pametno sa dozom ludosti. Drugačije. Drsko i njanjavo. Ponekad tako neobično obična, ali obično samo neobična. Metar i po paradoksa, spoj veštice i palčice, metar i po zbunjujuće energije sa ogromnom dozom lenjosti.
Nešto što ne ume da se objasni, ali ume da se voli, kaže on.
I ja umem njega da volim. Najpre nisam znala kako. Htela sam da ga volim isto onako kako sam volela sve druge. Onako nepotpuno, ne dajući sebe, onako dosadno i glupo. Ali nisam mogla. Njega sam zavolela drugačije.
Ovih dana previše razmišljam a premalo pišem. Previše želim a premalo radim.
Ovih dana se osećam kao “Trik mix”. Misli su mi uvrnute kao pereca. Pamćenje mi je na nivou mita o zlatnim ribicama. I tri sekunde bilo bi previše. Osećam se kao jedan okrugli, mali, debeli kreker. Osećam se slano i krckavo. Lomljivo. I ne znam u čemu je trik.
Test ličnosti mi kaže da nisam realistična, ali me kroz život vode um i logika. Paradoks. Kaže mi da sam planer, ali da stvari radim intuitivno. Još jedan paradoks. Kaže i da težim da budem ‘komandant’. Kažem mu da odjebe. Kaže mi da je moja parola kroz život “nije me briga ako me nazivate bezosećajnim gadom, sve dok sam efikasni gad”. Ovaj test je gad. Efikasno me je zbunio. Možda sam ponekad i ja gad. Tačno je da umem lako da pretvorim tu devojčicu u sebi u prvoklasnog idiota. Sazdana sam od paradoksa, kul.
Tačno je i da se svađam sa testom ličnosti. To nije kul.
Možda nije okej ni to što sam preležala ceo dan u sred ispitnog roka. Ni što sam pojela činiju punu vanilica za dvadeset minuta, koliko traje jedna epizoda serije na koju sam navučena. Nisam ja kriva što mama pravi najbolje vanilice na svetu. Ni što je jesen stvorena za dobre serije, još bolje knjige, spavanje, lenjost i vanilice, a ne za ispitni rok.
U redu je što mi treba par dana da se saberem. I oduzmem, od spavanja. Okej je što ne želim da izlazim, doterujem se, družim. Hoću da napunim baterije. Njemu se sviđa i moj ‘iscepane trenerke i čupava kosa’ autfit. Zato što se volimo. Zato što nismo šminka, i nismo maska. Zato što se drugačije volimo. I to je okej.
Dobro. I mi smo paradoks. I mi smo nešto drugačije i nešto posebno, makar jedno drugom. On voli i mrzi tu vešticu u meni. Ja volim i mrzim tu tvrdoglavost u njemu. Ali više volim nego mrzim. Jer sam njega zavolela drugačije. A kad zavoliš drugačije, onda nije dosadno, i nije glupo. I ne mora da bude realistično, ali ti više nisi uvrnuta pereca. Ni krckavi kreker. Tad si samo jedno malo čudovište prepuno paradoksa, ali i prepuno ljubavi. I malo češće njanjavo nego drsko, valjda.
To je, valjda, takođe kul.
Autor: Biljana Bajinović
