„Kako ide?“, upita Sebastijan skočivši na Sarin radni sto.
„Skoro ga imamo… Pre 20 godina kao da je nestao sa lica zemlje, da bi par godina kasnije bila objavljena njegova prva knjiga, ’Moderna čudovišta’, ali i tada njegova fizička lokacija ostaje tajna. Tako ostaje i nakon svih njegovih kasnijih dela od kojih su neka postala i bestseleri, kao što je to bio slučaj i sa ’Modernim čudovištima’… Zato sam potragu okrenula ka njegovoj porodici. Sa roditeljima nije bio u kontaktu ni dok je bio mlađi, tako da je to ostavilo samo sestru. Međutim, ona je umrla na porođaju pre devetnaest godina….“
pinterest.com
„A dete?“
„Milena. Nju sam pronašla! Upisala je Filozofski fakultet ove jeseni…“
„Ček da pogodim… Književnost?“, reče Sebastijan, ležerno liznuvši svoju šapu.
„O, da! Prilično sam sigurna da joj je Adam staratelj. Čekam mejl od svog kontakta. Poslaće mi sve podatke koje imaju o devojci, uključujući i njenu adresu.“
„Znači svakog časa ćeš imati Adamovu lokaciju. To je sjajno! Vratićeš princu uslugu i ta briga ostaje iza nas!“
„Da…“, zamišljeno promumla Sara.
„Saro? Znam taj daleki pogled. Šta se mota pod tim tvojim crvenim kovrdžama?“, zabrinuto upita Sebastijan, biliže joj prilazeći.
„Nije mi jasno… Šta princ tame hoće sa bivšim plejbojem, sada povučenim piscem. Ne vidim vezu.“
„Nije naša briga! Naše je samo da mu ga pronađemo…“, odvrati Sebastijan i leže kraj tastature polažući glavu na šape.
„Neće ti biti ni malo nelagodno da predamo, moguće potpuno nevinog, čoveka Luciferu, ne znajući ni šta planira sa njim?“
„Luciferu?“, reče Sebastijan podižući glavu. „Draga moja, nemoj mešati đavole.“
„A?“, upita Sara zbunjeno.
Sebastijan uzdahnu, ustade i poče da šeta po stolu.
„Ti, draga moja, nikada nisi ni upoznala Lucifera, kako ga ljudi zovu, iako mu je pravo ime Venera – Lucifer je latinsko ime za Veneru ujutru (jutarnja zvezda), isto kao što je Hesper ime za Veneru uveče (večernja zvezda)… A Venera, zaista i jeste i jedno i drugo – svetlost i tama…“
„Čekaj, ako đavo nije Lucifer, pardon, Venera, s kim sam ja onda sklopila pogodbu?“
„Sa njegovim sinom – Samaelom. Vidiš, đavo je titula. To je titula koja označava aktuelnog gospodara Pakla i trenutno pripada Samaelu.“
„A ranije je pripadala Veneri?“
„Tačno tako. Zamisli kakav je to skandal bio – anđeo koji vlada Paklom! Hej, anđeo! Stvorenje koje je stvoreno da istrebi demone!“, Sebastijanove svetloplave oči su sijale od uzbuđenja.
„Zašto su ga onda uopšte i pustili da kroči u Pakao?“
„Lepo ih je zamolio…“
„I oni su mu otvorili kapiju? Tek tako?“
„Da.“
Sara je skeptično gledala mačora.
„Hej, on je bio prognani anđeo – anđeo kog je rođeni otac izbacio iz Raja! Znači, u najboljem slučaju, biće savršen saveznik, a u najgorem, biće idealan za treniranje borbe protiv krilatih uljeza.“
„Uljeza?“
„Nebitno. To je već sasvim druga priča…“, odvrati Sebastijan.
„Dobro, i? Postao im je saveznik?“, upita Sara, zainteresovano se nagnuvši napred.
„Da, ali tek nakon mnogo ’treniranja’… Vidiš, bilo je MNOGO demona koji su želeli da okušaju svoju moć protiv jednog anđela, ali… Nijedan mu nije bio dorastao!“, reče Sebastijan glasom u kom se mogao čuti prizvuk divljenja.
„Zar su anđeli toliko moćniji od demona?“
„Anđeli? Da, ali ne toliko… Ali Venera? Da, da toliko. Bio je toliko impresivan da je privukao pažnju naše kraljice, tadašnjeg đavola…“
„Čekaj čekaj, postojao je đavo i pre Venere?“
„Naravno! Šta si mislila, da je pre dolaska palog anđela u Paklu vladala anarhija?“
„Od kud ja znam…“, Sara sleže ramenima. „Znači bilo je tri đavola? Ili više?“
„Tri – kraljica, kralj i princ.“
„Hej, pa to gotovo zvuči kao početak neke bajke! Mislim, ako zanemarimo da se radi o kraljevskoj porodici iz Pakla…“, zakikota se Sara.
„Hehe, da, da…“, nasmeja se Sebastijan.
„I, imaš li ti svog omiljenog đavola? Ili je opasno po tebe da te to pitam?“, upita Sara svog malog demonskog prijatelja obličja mačke.
„Hm… Nisam siguran… Rekao bih da svako od njih ima neke svoje prednosti… Princ, iako se čini veoma uljudnim, jeste veoma prepreden, ali on pred očima ima širu sliku i sve što čini, čini zarad opštog dobra svojih podanika, a i sveta u celini, iako ga dobar deo i demona i anđela prezire zbog njegovog mešovitog porekla, a o tome šta ljudi misle o njemu, iako ga pogrešno zovu imenom njegovog oca, neću ni da pričam… Kralj, sa druge strane, dela u momentu, bez velikih planova – često i bez imalo razmišljanja i, moglo bi se reći, sa suvišnom surovošću. Šalje zle pravo u Pakao, dok dobre drži van Raja što je duže moguće. Od sva tri Đavola, na njegovim rukama ima najviše krvi – kako ljudske, tako i demonske – verovatno to i jeste jedan od razloga zašto svi prvo pomisle na njega kada izgovore reč ’đavo’ i zašto ga demoni toliko poštuju i zašto ga se toliko plaše. Međutim, prvi, originalni đavo je bila naša kraljica… Najstarija i najmudrija među nama! Ona je vladala Paklom od samog Postajanja. Za razliku od mužjaka kraljevske porodice ona nije delala ni često, ni ’glasno’. Njenu ruku svet nikada ne bi osetio, ma kakav trag ona ostavila, a svet je pun njenih tragova. Za nju gotovo da niko nije ni čuo! Hmm…“
„Hmm?“
„Upravo sam shvatio koliko su međusobno savršeno komplementarni! Kraljica, kralj i princ… Senka, mač i pero – svo troje pojednako zastrašujući, a zajedno – gotovo košmarni!“, izgovori Sebastijan i sede udubljen u svoje misli.
Sara se takođe izgubila u svojim mislima. Bila je fascinirana koliko nije znala o svojoj istoriji. Jedino što je pre večeras znala je bilo da su veštice, poput nje, bile daleki potomci demona. Znala je da su ranije generacije mogle slobodno da koriste svoju punu moć, dok su moderne veštice zbog svoje previše razblažene demonske krvi morale da dodatnu moć crpe iz demonskih familijara za koje su morale da naprave pogodbu sa đavolom. Međutim, do večeras nije ništa znala o tom đavolu niti o njegovim roditeljima koji su bili đavoli pre njega.
Iz misli ju je prenula notifikacija na kompijuteru – dobila je mejl. Nestrpljivo ga je otvorila i zadovoljno se osmehnula kad ga je pročitala.
„Izgleda da je vreme da odem po autogram svog novog omiljenog pisca…“, reče tiho, spuštajući pogled na svoj primerak knjige „Moderna čudovišta“ koji joj je ležao kraj monitora.
Autor: Miroslav Stojković
