Treba mi dan za spavanje.
Trebaju mi krevet, kiša i ti.
Ali tebi ne trebam ja.
Ti već imaš nekog,
a ti si moj neko…
Šta onda kada je Vas neko zapravo niko?
Onda prespavati. Prespavati obaveze, uspavati tugu, praviti se da vam ne treba ni neko ni niko, sve dok ne shvatite da je zaista tako. Vi ste Vi i bez tog nekog.
Dođavola više i sa ovim novembrom koji liči na mart. Dođavola i sa globalnim zagrevanjem. Dođavola i sa ovim suncem koje ti ne da da budeš tužan. Dođavola i sa jaknama koje vučem svakog dana po rukama, prevozu, podu, jer je previše toplo da bih ih obukla, a uvek previse žurim da bih pazila kako ih nosim. Pravo je čudo što ih još uvek nisam negde usput nonšalantno spustila. Imam tu naviku da samo ispustim stvari koje mi u tom trenutku smetaju.
Šteta što ne umem tako i sa ljudima. Da ih opuštenije nosim. Da ih nonšalantno pustim kad postanu preveliki teret, kad mi oteža srce. Ali to valjda ne ide tako. Vucaram ih i nosam dok se potpuno ne ofucaju, tako da postanu neprepoznatljivi. Ali i tad ih volim, samo izdaleka. Jer ništa ne ide na silu. Jer nešto pustis, da ti nešto dođe, tako bar kažu pametniji. Ja nisam, pametna, barem kad se radi o tebi.
Ali znaš šta? Pa šta ako sam niko tebi! Valjda sam neko sebi. I to je dovoljno. Trebalo bi da bude. Ako zaista jesam, a ne znam da li sam. Ne znam ni ko sam. Znam ko nisam. Možda je to dovoljno za početak.
Možda jednostavno treba da budem ja i to je skroz okej, zar ne?
Autor: Milica Katić
